Петак, 20.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: проф. др ПРЕДРАГ МАРКОВИЋ, директор Института за савремену историју

Најтужнији Дан победе

Углед Русије данас је на нижим гранама него у доба Стаљина
(Фото Н. Марјановић)

Oд завршетка Другог светског рата наовамо није било тужнијег Дана победе. Руси и Украјинци данас су у крвавом сукобу, а та два народа су, управо овим редоследом, положила највише живота у борби против фашизма. Тиме је сјај тог звезданог тренутка заједничке историје вероватно заувек потамнео. Баш као што је и задуго срозан углед руске војске, која је пре 77 година спасла свет од великог зла, каже за „Политику” проф. др Предраг Марковић, директор Института за савремену историју.

Пошто је уобичајено да се поводом значајних историјских датума повлаче паралеле са садашњошћу, какве поруке и поуке очекујете овог 9. маја, на Дан победе над фашизмом и Дан Европе?

Претпостављам да ће Руси рећи како опет воде борбу против нацизма, а Запад ће наставити с тенденциозним изједначавањем руске војске с нацистичком. Да је Запад злонамеран према Русији, одавно је јасно, али је и чињеница да власт у Москви својим мрзитељима није могла да учини већу „услугу” од интервенције у Украјини. Владимир Путин, човек који је обновио Русију, својој земљи задао је тежи ударац него што је то за свог председничког мандата учинио Борис Јељцин. Углед Русије данас је на нижим гранама него у доба Стаљина.

Када смо код историјских паралела, може ли се рат у Украјини поредити с оружаним сукобима на тлу Југославије деведесетих година?

Застрашујуће је колико Русија није проучила то наше трагично искуство. И они су кренули с амбициозним планом да сруше нацистички режим у Кијеву, као што се и у Београду мислило да је Туђманова власт нека врста фашистичког режима који ће пасти чим се звецне оружјем, а да ће се Хрватска потом здушно вратити у загрљај Југославије. Сличност је и у војној стратегији – и ЈНА и руска војска су, под паролом ослобађања неких пограничних градова, заправо те градове разорили. Oвде Вуковар, а у Украјини Мариупољ. Tреће, као што смо ми на ратишта у Хрватској и Босни пуштали разне паравојне и добровољачке јединице, што се углавном претварало у пљачкашке походе, тако су и Руси у Украјину повели Чечене и плаћенике из приватне војне компаније „Вагнер”. Све ово рапидном брзином троши морални престиж који је руска војска имала као баштиник херојске Црвене армије. То се догодило и Србима током ратова деведесетих.

Сматрате, дакле, да је и српски народ олако проћердао морални капитал који је стекао антифашистичком борбом у Другом светском рату?

Југословенски партизански антифашизам био је изузетно познат и цењен у свету. Међутим, ми том наслеђу нисмо приступили на прави начин иако су од 800.000 бораца, колико их је у пролеће 1945. имала народноослободилачка војска, три четвртине били Срби. А догодило се то да сада Бошњаци, којих је било тројица у партизанима на почетку рата, своју државност темеље на српском антифашистичком устанку у БиХ. Као што су и Словенци преузели антифашистичко наслеђе државе коју су деведесетих први кренули да руше. Ми морамо да јасно и гласно поставимо питање, које данашњи антикомунисти превиђају или свесно прећуткују – хоћемо ли да као народ будемо на страни победника у Другом светском рату? Наравно, антифашизам у Србији и Југославији био је шири од покрета отпора који су предводили комунисти и Јосип Броз Тито. Зато и треба да га „очистимо” од бољшевичке идеологије, да би се јасно сагледала његова општенародна компонента.

Да ли у тај шири корпус антифашистичких снага сврставате и Равногорски покрет, на чијем је челу био генерал Дража Михаиловић?

Равногорци су сигурно били покрет отпора, то знамо и из немачких докумената тога доба. И када је окупатор спроводио одмазде, пропорционално су стрељани комунисти и припадници ДМ покрета, како су тада називани по иницијалима свог вође. Међутим, четнички покрет је био тек лабава коалиција сеоских милиција. Дража Михаиловић није имао контролу над командантима на терену, па је тако Урош Дреновић у Босни oтворено колаборираo с усташама, а војвода Момчило Ђујић сарађивао je с италијанским окупаторима у борби против партизана. Баш као што су и четници војводе Павла Ђуришића у Црној Гори од Италијана примали плату за служење у такозваној антикомунистичкој милицији. Ипак, неколико епизода из историје Равногорског покрета заслужује место у југословенском антифашистичком мозаику. Операција спасавања савезничких пилота „Халијард” свакако је једна од таквих. Изградња аеродрома у Прањанима, усред окупиране Србије, била је невероватан подвиг, а преко тог ваздушног моста спасено је више од 500 савезничких ваздухопловаца, чије су авионе Немци оборили изнад наше земље. Била је то једна од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратова.

Утисак је да се у новијој историографији прецењује антифашистички допринос Равногорског покрета, а упоредо с тим се минимизира значај партизанске борбе?

Да, ниподаштавамо део историје којим може да се похвали мало народа у свету. Партизанске јединице су ослобађале градове, стварале слободне територије попут Ужичке републике, на којој је живело милион становника. С друге стране, имате француски покрет отпора који није ослободио ниједно село. А онолико је величан у националној историји, упркос заиста минималном доприносу сламању нацизма. Они су, као и равногорци, имали тактику чекања да дођу савезници, па да се онда активирају. Током окупације њихов отпор је био налик оном у чувеној британској хумористичкој серији „Ало, ало”, чији је главни јунак симпатични кафеџија Рене.

Чини се да и у Европи постоји тенденција превредновања доприноса слому фашизма, тако што се умањује улога Совјетског Савеза и Црвене армије у заједничкој победи?

Тако је, пренебрегава се чињеница да је током читаве операције савезничког искрцавања у Нормандији било мање жртава него у једном дану битке за Стаљинград. А сам дан десанта био је по броју погинулих једнак просечном дану битке за Берлин или Будимпешту. Од јуна до августа 1944, у исто време када и Битка за Нормандију, на територији Белорусије одвијала се операција „Багратион”. Совјетске снаге тада су нанеле један од најтежих пораза Вермахту, процењује се да је немачка армија имала више од пола милиона погинулих и рањених. А за операцију „Багратион” у Европи мало ко зна иако је по жртвама и обиму била многоструко већа од Битке за Нормандију. Међутим, не потискују се у заборав само хероизам Црвене армије, под тепих се гура и суровост с којом су западни савезници ратовали на тлу Европе. У припремама за искрцавање у Нормандији бомбардовањем су побили око 50.000 француских цивила. Не само да нису трепнули него нису дозволили ни евакуацију. У Авру је, сразмерно броју становника, било четири пута више погинулих него приликом савезничког бомбардовања Београда 1944. И то је учињено зарад остварења неког ситног тактичког војног циља. Да не говоримо о разарању Немачке током завршних савезничких операција, када је Дрезден сравњен са земљом, а у том граду готово да уопште није било нацистичких трупа.

Испада да је пуна истина о Другом светском рату била баласт на путу ка стварању Европске уније, коју сте једном приликом назвали „најуспешнијим мировним пројектом у историји јер је довео до помирења миленијумских непријатеља – Француске и Немачке”?

Свакако да није случајно што је 1985. за Дан Европе проглашен баш 9. мај, како би се прекрила симболика Дана победе. На тај датум 1950. године француски министар спољних послова Роберт Шуман представио је план стварања Европске заједнице за угаљ и челик, чиме је створен нуклеус данашње Европске уније. Шумановој декларацији, наравно, нема никакве замерке, али то је само једна бирократска објава, неупоредива са значајем Дана победе, који је променио судбину света.

Колико су релативизацији вредности антифашистичке борбе допринеле декларације Већа Европе и Европског парламента, којима се злочини комунистичких режима изједначавају с нацистичким и фашистичким злочинима?

Усвајање тих докумената изгурале су Литванија, Летонија и Естонија јер је Црвена армија починила ужасне злочине над становништвом ове три државе, које су иначе биле изузетно активне у сарадњи с нацистима, баш као и Мађарска. Остале земље, с изузетком Пољске и Словачке, које могу да се поносе својим антифашизмом, биле су пасивне према окупатору, а Чешка је у том погледу најистакнутији пример. Сад, да ли би Срби боље прошли да као Чеси нису дали гласа од себе, ко би знао? Ипак, нисмо могли против своје традиције. Српски идеал је мајор Гавриловић, а не војник Швејк. То је разлика у менталитету.

На стварање менталитета, односно националне свести и система вредности, утичу не само повесне чињенице већ и митови и легенде. Може ли таква „надградња стварности” да склизне у ревизију историје?

Сматрам да се осуда за ревизију историје пречесто и олако потеже. Не може наше поимање прошлости да данас буде исто као, рецимо, 1972. године. Неке приче морамо да мењамо, само то мора да буде на корист нашем осећају заједништва и угледу у свету. Национални идентитет настаје на основу заједничких прича које причамо о нашој прошлости. То је оно што се назива наратив. На држави је да одлучи које ће приче, који наративи, бити темељ идентитета. Мешавина историјских чињеница и митова ствара идентитет. У новој интерпретацији националне историје морамо да тежимо да приче које причамо нашим потомцима код њих побуде осећај поноса што припадају српском народу. Не само унутар граница наше земље већ и у дијаспори. Наравно, у изградњи националног идентитета најзначајније су темељне вредности. Да ли заиста нови идентитет Украјинаца треба да буде изграђен на мржњи према Русима? И да ли идентитет Црногораца мора да ниче на омрази према Србима? Односно, да ли је нужно убити Србина у себи да би се било Црногорац?

У светлу тога што сте рекли, да ли Европа зарад стварања свог новог идентитета мора да убије антифашизам у себи?

Мора да убије совјетску, односно руску компоненту антифашизма у себи. Мора да у заборав потисне да су четири петине свих војника који су у Европи пали у борби против фашизма били Руси, Белоруси и Украјинци.

И шта остаје од баштине антифашизма из Другог светског рата, ако се убије та совјетска, односно руска компонента?

Па... Остаје симпатични кафеџија Рене.

 

Коментари40
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

БОШКО АНТИЋ
Од историчара када постане политичар нема ни историчара ни политичара. Поготво када промени ћурак.
Данијела
Да би се догађај или процес сагледао на научан начин, потребна је историјска дистанца- ако се ово, основно правило које историчари треба да савладају на уводу у историјске студије не испоштује, неће бити могуће открити ни узроке, разумети ток, а да не говоримо о последицама, јер у овом случају, реч је о догађају који траје, па се он не може ни адекватно анализирати, нити извести научни закључак о њему- тиме се доводи у питање и научност тумачења, али и професионални углед историчара.
Zivadin Rogic
А зашто неки коментари после извесног времена волшебно нестају?!
petar janicijevic
Profesor je u dusi levicar. Iako se Trudi da bude istorijski korektan, srpsko partizansko jugoslovenstvo je njegova mantra. Ali za razliku od nekih drugih izjava, veliki je pomak u priznavanju prava da je postojala JVuO I da nije sve pocelo niti se zavrsilo sa partizanima. Kako u borbi tako I u zlocinima Koji su se izdesavali. Sumadija I Pomoravlje ce zauvek pamtiti zlocine partizanskih divizija I masakra u Sremu.
Jorge
A po čemu bi to mogli pamtiti JVuO? Po spašavanju saveznika (jer ne spominjemo koliko su ih spasili partizani)? Po salonskom otporu nacistima i zvjerskom razračunavanju s partizanima?
Fizicar
Niste u pravu. Rusija je pravilno reagovala na sirenje imoralnog americkog neo-nazizma. Naravno naziv je netacan, rec je o goroj formi americko- evropskog nehumanog imperijalizma i totalitarizma. To dve trecine sveta jasno vidi. Kako vi to ne vidite, visi naucni saradnice i jos se lazno predstavljate?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.