Фантом у библиотеци

Зоран Милутиновић, професор јужнословенске књижевности и модерне књижевне теорије на Универзитетском колеџу у Лондону, члан Европске академије наука у Лондону, после књиге „Битка за прошлост. Иво Андрић и бошњачки национализам” из 2018. године, написао је двојезични, српско-енглески, наставак те монографије са насловом „Фантом у библиотеци. Постоји ли српски националистички дискурс о Иви Андрићу?”

Као и претходно, и ово издање објавила је београдска „Геопоетика”.

Књига је представљена у Андрићевој задужбини у Београду, а поред аутора, у разговору су учествовали Владислав Бајац, писац и оснивач „Геопоетике”, и Милан Ристовић, професор Филозофског факултета у Београду. Они су указали на значај аргументоване, на емпријским доказима засноване и политички непристрасне критике бошњачког националистичког дискурса, који чак и једну Исидору Секулић сматра великосрпским аутором.

Зоран Милутиновић је подсетио на претходну своју књигу „Битка за прошлост”, у којој је аргументовано оспорио тврђење Енвера Казаза, професора Универзитета у Сарајеву, да бошњачки дискурс само понавља тврђења која о Андрићу износи „великосрпска књижевна критика”. Та критика, како Казаз тврди, Бошњаке представља као „демоне које треба уништити”. Према речима аутора књиге, бошњачки националистички дискурс о Андрићу каже да је српски нобеловац позивао на геноцид над Бошњацима, а Казаз тврди да то, у ствари, чини српска књижевна критика.

У књизи „Битка за прошлост”, аутор је доказао да то није тачно, да таква књижевна критика не постоји и да ју је Казаз измислио, посредно оправдавајући бошњачки националистички дискурс о Андрићу. У полемици вођеној на сајту Ивана Ловреновића, са Милутиновићем, Казаз је одбио да наведе било какве доказе за великосрпску књижевну критику. На крају се и сам сложио са тим да она не постоји.

Повод за нову књигу „Фантом у библиотеци” Милутоновићу је дао професор српске књижевности Ненад Величковић, Казазов колега са Универзитета у Сарајеву. Он је у једном немачком зборнику објавио поглавље које доказује оно од чега је Казаз већ одустао: постојање те наводне великосрпске књижевне критике. При том, Величковић је навео цитате из радова осам критичара и једног историчара, од Исидоре Секулић и Милана Богдановића, до Владимира Дедијера и Предрага Палавестре.

У књизи „Фантом у библиотеци” аутор проверава Величковићеве тврдње и показује како он овим српским критичарима приписује ставове које они никада нису изнели, како њихове реченице пресеца напола, извлачи их из контекста и погрешно интерпретира, тако да почињу да значе нешто друго.

– На пример, Величковић је мишљења да се на почетку тог такозваног великосрпског диксурса о Андрићу налази мрзитељ муслимана Милан Богдановић, при том не знајући да је баш Богдановић тридесетих година прошлог века прешао у ислам, узео име Мефаил и уписао га у своја лична документа, те тако постао један од муслимана које наводно мрзи. На таквом знању је заснована Величковићева одбрана тезе коју је и сам Казаз напустио. После ове Величковићеве интервенције још је јасније да та наводна великосрпска критика Андрића не постоји – рекао је Зоран Милутиновић, додајући да је овде реч само о још једној манифестацији најважнијег постулата бошњачког национализма, представљања Бошњака као апсолутно невиних кроз читаву историју.