Вратоломни плес на жици

Кад (уопште) размишљамо о књижевним преводиоцима, можда их замишљамо као необичне самотњаке који, шћућурени у неком удобном кутку препуном књига од свода до пода, марљиво парају џемпер иштрикан на једном језику и од те исте вунице стварају нови, наоко сасвим истоветан, али тако да буде таман читаоцу који није упућен у језик оригинала. И ако је џемпер удобан, ако стоји као саливен, читалац ће на сва уста хвалити и пријатељима препоручивати његовог оригиналног творца, наводно јединог заслужног за ту лепоту. Међутим, ако џемпер жуља и гребе, можда ће се сетити и по злу поменути преводиоца, захваљујући чијем раду је и био у прилици да га обуче.

Правећи прве преводилачке кораке, често чујемо варљиву крилатицу како је „добар преводилац невидљив”, која је само делимично тачна. Истина је да преводилац не сме да се види на страницама текста, не сме да утка сопствене нити у онај поменути џемпер. Наш је посао да препознамо сваку шару и да је онолико верно колико нам то наш језик допушта, а да не испустимо неки кончић и тиме нарушимо њену лепоту, пренесемо на онај други. Често се помиње још и танана равнотежа између верности и лепоте; управо та преводилачка вештина, која се може постићи само слухом, радозналошћу, надареношћу и неуморним радом, више подсећа на вратоломни плес на жици него на њено парање и поновно ткање.

И руку на срце, бар неки од нас чудних преводилачких бића заиста уживамо у својој анонимности. У трагању за непознатим речима, наречјима, жаргонима, ретким значењима са којима се још нисмо срели, за стиховима, наводима, старим занатима и њиховим алатима, деловима авиона, егзотичним животињама, војним или поморским терминима, у запећку историје заборављеним личностима, вишезначностима и звучностима, проналазимо истинско усхићење. И онда кад случајно, жмиркајући, промолимо нос из књига, најрадије се наслађујемо међусобним разговором о овим истим темама. Штрецнемо се од изненађења кад нас по имену и делу препозна неко ко не припада нашем малом зачараном свету. И мада нам, као и сваком ко марљиво ствара и поносан је на свој рад, таштина није страна, кад подигнемо глас у жељи да нас примете и препознају наш труд, преводилачка сујета није оно о чему је ту реч.

Реч је о томе да смо ми, књижевни преводиоци, амбасадори мноштва култура, епоха, генерација и друштвених слојева који говоре језиком књиге. Реч је о томе да смо ми, књижевни преводиоци, градитељи и чувари оног живог, неухватљивог и вечито променљивог језика чијим се богатством читаоци надахњују и крепе. Реч је о томе да смо ми, преводиоци, ти који дајемо глас ауторима који стварају на другим језицима, а који се без нашег посредовања никада не би толико далеко чуо. И једнако као што је уметник један пијаниста, један глумац или балерина, који огроман труд и таленат уносе у виртуозно извођење уметничких дела створених туђом руком, тако је и свака преводилачка изведба нечије прозе или стиха без икакве сумње јединствено уметничко дело.

* Књижевни преводилац са шпанског, португалског и енглеског језика