Vratolomni ples na žici

Kad (uopšte) razmišljamo o književnim prevodiocima, možda ih zamišljamo kao neobične samotnjake koji, šćućureni u nekom udobnom kutku prepunom knjiga od svoda do poda, marljivo paraju džemper ištrikan na jednom jeziku i od te iste vunice stvaraju novi, naoko sasvim istovetan, ali tako da bude taman čitaocu koji nije upućen u jezik originala. I ako je džemper udoban, ako stoji kao saliven, čitalac će na sva usta hvaliti i prijateljima preporučivati njegovog originalnog tvorca, navodno jedinog zaslužnog za tu lepotu. Međutim, ako džemper žulja i grebe, možda će se setiti i po zlu pomenuti prevodioca, zahvaljujući čijem radu je i bio u prilici da ga obuče.

Praveći prve prevodilačke korake, često čujemo varljivu krilaticu kako je „dobar prevodilac nevidljiv”, koja je samo delimično tačna. Istina je da prevodilac ne sme da se vidi na stranicama teksta, ne sme da utka sopstvene niti u onaj pomenuti džemper. Naš je posao da prepoznamo svaku šaru i da je onoliko verno koliko nam to naš jezik dopušta, a da ne ispustimo neki končić i time narušimo njenu lepotu, prenesemo na onaj drugi. Često se pominje još i tanana ravnoteža između vernosti i lepote; upravo ta prevodilačka veština, koja se može postići samo sluhom, radoznalošću, nadarenošću i neumornim radom, više podseća na vratolomni ples na žici nego na njeno paranje i ponovno tkanje.

I ruku na srce, bar neki od nas čudnih prevodilačkih bića zaista uživamo u svojoj anonimnosti. U traganju za nepoznatim rečima, narečjima, žargonima, retkim značenjima sa kojima se još nismo sreli, za stihovima, navodima, starim zanatima i njihovim alatima, delovima aviona, egzotičnim životinjama, vojnim ili pomorskim terminima, u zapećku istorije zaboravljenim ličnostima, višeznačnostima i zvučnostima, pronalazimo istinsko ushićenje. I onda kad slučajno, žmirkajući, promolimo nos iz knjiga, najradije se naslađujemo međusobnim razgovorom o ovim istim temama. Štrecnemo se od iznenađenja kad nas po imenu i delu prepozna neko ko ne pripada našem malom začaranom svetu. I mada nam, kao i svakom ko marljivo stvara i ponosan je na svoj rad, taština nije strana, kad podignemo glas u želji da nas primete i prepoznaju naš trud, prevodilačka sujeta nije ono o čemu je tu reč.

Reč je o tome da smo mi, književni prevodioci, ambasadori mnoštva kultura, epoha, generacija i društvenih slojeva koji govore jezikom knjige. Reč je o tome da smo mi, književni prevodioci, graditelji i čuvari onog živog, neuhvatljivog i večito promenljivog jezika čijim se bogatstvom čitaoci nadahnjuju i krepe. Reč je o tome da smo mi, prevodioci, ti koji dajemo glas autorima koji stvaraju na drugim jezicima, a koji se bez našeg posredovanja nikada ne bi toliko daleko čuo. I jednako kao što je umetnik jedan pijanista, jedan glumac ili balerina, koji ogroman trud i talenat unose u virtuozno izvođenje umetničkih dela stvorenih tuđom rukom, tako je i svaka prevodilačka izvedba nečije proze ili stiha bez ikakve sumnje jedinstveno umetničko delo.

* Književni prevodilac sa španskog, portugalskog i engleskog jezika