Оловне кугле око српских ногу

Помпезна, цинична, националистички заједљива и запаљива реторика обележила је паралитерарну полемичку арену током четворогодишњег распадања Савеза књижевника Југославије (СКЈ). Ако је слом електроенергетског система СФРЈ 8. 12. 1980. био кибернетички сигнал који је, у моменту, замрачио целу Југославију и предсказао јој судбину, онда је раскрајање књижевничког југоорганизма било пано за тренирање шовенске помрчине и најава крвавог финала.

Препуцавање писаца било је, наоко, и најчешће, рефлексија тешке кризе на Космету и због Космета. У надгорњавању су предњачиле словеначке литерате, константно подижући улоге, диктирајући лицитацију и гађајући српски национални сентимент иглом у ганглију.

Усред хистерије због штрајка рудара Албанаца у јами Старог трга Друштво словеначких књижевника упућује апел јавности, тврдећи да су „Албанци протерани са обличја земље” и да се могу затећи „само у рударским јамама” (Нин, 12. 3. ’89).

За Удружење књижевника Србије (УКС) биле су то тешке речи које вуку велике психолошке улоге и болна сећања:

– Као што се у кући обешеног не спомиње уже, тако се српском народу не смију помињати јаме. Српски народ у јаме није одлазио добровољно, нити је из њих могао да се врати – узвраћено је из Француске 7 (Нин, 12. 3. ’89).

Словенцима то није било довољно, па су, у нарочитом телеграму упућеном на Француску 7, посегли за вербалним формулама из нафталина Коминтерне, тражећи од својих српских колега да осуде „великосрпски хегемонизам”.

Новинар „Политике” Велимир Ћургус Казимир, и сам књижевник и члан српског ПЕН-а, исписује пророчку реченицу, последњу из овог цитата.

Његов осврт у „Политици” преноси загребачки „Вјесник” (10. 3. ’89):

– Какво се зло замишља да може бити учињено? Да се писци из Србије одрекну Србије? Да свој народ прогласе за тиранина, за азијског и стаљинистичког мучитеља? Наравно, није ово лудило до те мере лудо и слепо. Ово лудило рачуна да је ипак највеће зло које се може учинити Србији то да преко ноћи Срби постану фанатични шовинисти, хегемонисти, тирани и догматици.

Ову пројекцију потврдиће деведесете године 20. века. Телеграми и апели из Љубљане били су рани радови у послу лоботомије која ће се распршити у планетарну демонизацију свега српског.

У прилог томе говори и чудесна инверзија појмова „етничког чишћења” и „геноцида”. Оба ова израза, у тадашњој јавној лексици, фигурирала су као језички сублимат терорисања српског живља на Косову и Метохији, а завршиће као оловне кугле око српских ногу.

На Скупштини СКЈ-а у Вараждину 1987. одбијен је захтев Адама Пуслојића, заступника УКС-а, да у „вараждинску изјаву” уђе, по њему кључна реч: геноцид (Нин, 28. 6. ’89).

– Пуслојић помиње исељавање Срба и Црногораца, скрнављење гробаља, силовања, сечу младих воћњака... Говори о геноциду. Тражи да се питање Косова уврсти у дневни ред скупштине, као посебна тачка. Супротставља му се Мирољуб Јевтовић, председник Друштва књижевника Косова („Дуга”, 26. 6. ’87).

У јесен 1988, 27 писаца, Срба, Црногораца и Муслимана, излази из Друштва књижевника Косова (ДКК) због „мајоризације” албанске већине, која броји чак 180 писаца!!! Црногорски академик и писац Чедо Вуковић, на седници Председништва СКЈ-а на Цетињу тражи „брисање синтагме етнички чисто Косово”, тврдећи да је јужна српска покрајина заправо „етнички прљава” („Политика”, 15. 11. ’88).

У тој какофонији концепт етничког чишћења отворено заступају и отровно форсирају национално најхомогенији – словеначки списатељи. Они позивају у госте делегацију ДК Косова под условом да буде састављена само од Албанаца, а после и „етнички чисту делегацију” из Хрватске, дакле, само Хрвате (Нин, 12. 3. ’89). Шегачећи се или не, словеначке литерате иступају са захтевом да се из њиховог удружења „изузму” писци мађарске и италијанске националности (Нин, 16. 4. ’89).

„Етничко чишћење”, после уласка у јавни дискурс због исељавања Срба с Космета, појављује се и у правничком вокабулару. Средином 1983. у Сарајеву је почело је суђење А. Изетбеговићу и друштву. Главна тачка оптужнице коју заступа тужитељка Едина Резидовић су криминогене активности с циљем стварања „етнички чисте Босне”.

„Франкфуртер алгемајне цајтунг” (1. 8. ’83) из пера В. Мајера оцењује такву инкриминацију као „апсурдну”: „Тужитељка тврди да су оптужени радили на стварању ’етнички чисте Босне’ мада се реч ’етнички’ уопште не може применити на босанске Муслимане, који сви говоре српскохрватским језиком и која (реч ’етнички’) до сада није примењивана. Ова реч је преузета из косовске проблематике. Она је подметнута као теза екстремном албанском национализму.”

Само девет година касније, ова Мајерова конфузна и навијачка теза надграђена је, мета изокренута, а позиције „жртве” и „кривца” пермутоване. Те, 1992. године, Тадеуш Мазовјецки, у улози изасланика УН, известиће да „етничка чишћења” нису последице, већ циљ босанског рата који „пре свега спроводе Срби”.