Понедељак, 27.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗАНЕМАРЕНА ИСТОРИОГРАФИЈА

Оловне кугле око српских ногу

Концепт етничког чишћења „мањинских” књижевника из републичких и покрајинских литерарних удружења отворено су заступали и отровно форсирали национално најхомогенији, словеначки списатељи Удружење књижевника Србије
Удружење књижевника Србије (Фото Д. Јевремовић)

Помпезна, цинична, националистички заједљива и запаљива реторика обележила је паралитерарну полемичку арену током четворогодишњег распадања Савеза књижевника Југославије (СКЈ). Ако је слом електроенергетског система СФРЈ 8. 12. 1980. био кибернетички сигнал који је, у моменту, замрачио целу Југославију и предсказао јој судбину, онда је раскрајање књижевничког југоорганизма било пано за тренирање шовенске помрчине и најава крвавог финала.

Препуцавање писаца било је, наоко, и најчешће, рефлексија тешке кризе на Космету и због Космета. У надгорњавању су предњачиле словеначке литерате, константно подижући улоге, диктирајући лицитацију и гађајући српски национални сентимент иглом у ганглију.

Усред хистерије због штрајка рудара Албанаца у јами Старог трга Друштво словеначких књижевника упућује апел јавности, тврдећи да су „Албанци протерани са обличја земље” и да се могу затећи „само у рударским јамама” (Нин, 12. 3. ’89).

За Удружење књижевника Србије (УКС) биле су то тешке речи које вуку велике психолошке улоге и болна сећања:

– Као што се у кући обешеног не спомиње уже, тако се српском народу не смију помињати јаме. Српски народ у јаме није одлазио добровољно, нити је из њих могао да се врати – узвраћено је из Француске 7 (Нин, 12. 3. ’89).

Словенцима то није било довољно, па су, у нарочитом телеграму упућеном на Француску 7, посегли за вербалним формулама из нафталина Коминтерне, тражећи од својих српских колега да осуде „великосрпски хегемонизам”.

Новинар „Политике” Велимир Ћургус Казимир, и сам књижевник и члан српског ПЕН-а, исписује пророчку реченицу, последњу из овог цитата.

Његов осврт у „Политици” преноси загребачки „Вјесник” (10. 3. ’89):

– Какво се зло замишља да може бити учињено? Да се писци из Србије одрекну Србије? Да свој народ прогласе за тиранина, за азијског и стаљинистичког мучитеља? Наравно, није ово лудило до те мере лудо и слепо. Ово лудило рачуна да је ипак највеће зло које се може учинити Србији то да преко ноћи Срби постану фанатични шовинисти, хегемонисти, тирани и догматици.

Ову пројекцију потврдиће деведесете године 20. века. Телеграми и апели из Љубљане били су рани радови у послу лоботомије која ће се распршити у планетарну демонизацију свега српског.

У прилог томе говори и чудесна инверзија појмова „етничког чишћења” и „геноцида”. Оба ова израза, у тадашњој јавној лексици, фигурирала су као језички сублимат терорисања српског живља на Косову и Метохији, а завршиће као оловне кугле око српских ногу.

На Скупштини СКЈ-а у Вараждину 1987. одбијен је захтев Адама Пуслојића, заступника УКС-а, да у „вараждинску изјаву” уђе, по њему кључна реч: геноцид (Нин, 28. 6. ’89).

– Пуслојић помиње исељавање Срба и Црногораца, скрнављење гробаља, силовања, сечу младих воћњака... Говори о геноциду. Тражи да се питање Косова уврсти у дневни ред скупштине, као посебна тачка. Супротставља му се Мирољуб Јевтовић, председник Друштва књижевника Косова („Дуга”, 26. 6. ’87).

У јесен 1988, 27 писаца, Срба, Црногораца и Муслимана, излази из Друштва књижевника Косова (ДКК) због „мајоризације” албанске већине, која броји чак 180 писаца!!! Црногорски академик и писац Чедо Вуковић, на седници Председништва СКЈ-а на Цетињу тражи „брисање синтагме етнички чисто Косово”, тврдећи да је јужна српска покрајина заправо „етнички прљава” („Политика”, 15. 11. ’88).

У тој какофонији концепт етничког чишћења отворено заступају и отровно форсирају национално најхомогенији – словеначки списатељи. Они позивају у госте делегацију ДК Косова под условом да буде састављена само од Албанаца, а после и „етнички чисту делегацију” из Хрватске, дакле, само Хрвате (Нин, 12. 3. ’89). Шегачећи се или не, словеначке литерате иступају са захтевом да се из њиховог удружења „изузму” писци мађарске и италијанске националности (Нин, 16. 4. ’89).

„Етничко чишћење”, после уласка у јавни дискурс због исељавања Срба с Космета, појављује се и у правничком вокабулару. Средином 1983. у Сарајеву је почело је суђење А. Изетбеговићу и друштву. Главна тачка оптужнице коју заступа тужитељка Едина Резидовић су криминогене активности с циљем стварања „етнички чисте Босне”.

„Франкфуртер алгемајне цајтунг” (1. 8. ’83) из пера В. Мајера оцењује такву инкриминацију као „апсурдну”: „Тужитељка тврди да су оптужени радили на стварању ’етнички чисте Босне’ мада се реч ’етнички’ уопште не може применити на босанске Муслимане, који сви говоре српскохрватским језиком и која (реч ’етнички’) до сада није примењивана. Ова реч је преузета из косовске проблематике. Она је подметнута као теза екстремном албанском национализму.”

Само девет година касније, ова Мајерова конфузна и навијачка теза надграђена је, мета изокренута, а позиције „жртве” и „кривца” пермутоване. Те, 1992. године, Тадеуш Мазовјецки, у улози изасланика УН, известиће да „етничка чишћења” нису последице, већ циљ босанског рата који „пре свега спроводе Срби”.

 

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dusan1
Te olovne kugle smo mi Srbi sami sebi na noge stavili od kad smo počeli da se delimo i iz srpstva izbacujemo 'otpadnike i poturice' .Niko sa strane nas nije terao da izmišljamo Bošnjačku, Makedonsku , Hrvatsku i Crnogorsku naciju pa se posle čudimo kad neko od njih strada što odmah Srbe optužuju za genocid i etničko čišćenje !
Зоран Маторац
Те нације нису Срби измислили. То је ремек-недело оног зликовца из Кумровца (или ко зна одакле). А српска кривица је у томе што су то прихватили.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.