Микропластика у намирницама

Недавно је, како је писао британски „Гардијан”, први пут у људској крви откривена микропластика пореклом из боца за пиће, упаковане хране и пластичних кеса.

Истраживачи са Врије универзитета у Амстердаму у Холандији су анализирали узорке крви 22 учесника, а 80 одсто њих садржало је пластичне честице. Ево шта је пронађено:

ПЕТ пластика (полиетилен терефталат), која се првенствено користи као амбалажа за безалкохолна пића, сокове и воде, пронађена је у 50 одсто узорака.

Полистирен, који се обично користи у прехрамбеној индустрији као прибор за једнократну употребу, шоље и посуде, пронађен је у 36 одсто узорака.

Полиетилен, који се користи за намирнице и кесе за смеће, откривен је у 23 одсто узорака.

„Ово истраживање је прва индикација да имамо полимерне честице у крви и свакако треба да будемо забринути због тога”, рекао је за „Гардијан” Дик Ветхак, истраживач екотоксиколог.

Та пластика је однекуд морала да уђе у крвоток, дакле, по свему судећи, ми једемо микропластику која је у храни или је уносимо када пијемо течност.

Прошле године је по први пут микропластика нађена у људском измету, шта свакако доводи до закључка да је загађење пластиком веома раширено и представља потенцијалну опасност по здравље. Микропластика представља сваки комадић пластике мањи од 5 мм, а често је толико ситна да је величине прашине. Настаје природним распадањем пластичног отпада деловањем сунца, ветра и воде.

Пластика је око нас већ читав век. У свим сферама живота. Све око вас и на вама садржи пластику. И тај телефон који држите, таблет или рачунар је од пластике. Амбалажа малтене свих намирница такође. Ако сте мислили да су биоразградиве флаше, кесе и други пластични производи решење проблема, не бих рекла. Интензиван узгој хране свакако захтева пластенике, али и транспорт и продаја намећу потребу за пластиком.

Да би се отпад безбедно разградио, он не сме као такав да заврши у природи, јер се распада у све мање комадиће и добијамо микропластику која лако доспева у реке и мора (пластика је лака) или је ветар носи попут прашине, па одатле улази у организме (животиње и биљке) који у њима или око њих живе, а одатле стиже и нама на трпезу.

Пре десетак година је након сазнања да је БПА, бисфенол А супстанца која се додаје пластици, канцероген покренута акција да се БПА избаци из свих производа од пластике. Питање је колико је других компоненти пластике опасно по здравље, а хтели, не хтели – у нама већ постоји микропластика.

Истраживање из децембра 2021. утврдило је да особе са инфламаторном болешћу црева (ИБД) имају више микропластике у столици од здравих људи. Истраживачи су истакли да ови недавни налази подстичу додатна питања о томе колико може бити опасно излагање микропластици.

Они су такође нагласили: „Ако пластичне честице присутне у крвотоку заиста преносе имуне ћелије, поставља се и питање да ли таква изложеност потенцијално може утицати на регулацију имунитета или на предиспозицију за болести са имунолошком основом?”

У месецима и годинама који долазе сигурно ће се наћи многи докази о повезаности пластике и неких других болести. Не би требало да чекамо скрштених руку да се то деси, већ треба да тражимо решење. Рециклажа пластике свакако умањује негативан утицај на животну средину и треба је практиковати где је год то могуће. Ово више није ствар појединца него друштва и планете у целини. Да ли је могућа будућност без пластике?

Јасна Вујичић, нутрициониста
www.nadijeti.com