Хронични умор као последица короне

Колико тачно људи у Србији пати од синдрома хроничног умора није познато јер не постоји регистар оболелих, али је чињеница да све више особа има овај проблем који здравствени систем често не препознаје.

На Међународни дан подизања свести о синдрому хроничног умора, који се одржава под слоганом „Глава хоће, тело не може”, и пацијенти и лекари упозоравају да је пандемија ковида 19 само увећала број оних што се носе са тегобама које изазива овај синдром, али да се дешава да их из неких здравствених установа враћају кући јер сматрају да то није нешто вредно пажње.

Симптом овог синдрома је необјашњиви умор који не пролази ни после проспаване ноћи и јако дуго траје, а ту су и аритмије, тахикардије, лупање срца, деконцентрација, дезоријентисаност, осетљивост на светлост и звук, честе повишене температуре, пробавне сметње, болови у мишићима и зглобовима…

Ина Игњатовић, председница Удружења оболелих од синдрома хроничног умора, каже за „Политику” да је пандемија вируса корона утицала да се о томе више прича и тако у први план истакне болест са којом се чланови ове организације свакодневно боре.

– Имамо толико симптома који синдром носи са собом да нас је некада и срамота да говоримо о томе. Здравствени радници нису ово схватали као озбиљну болест. Често нам говоре да смо лењи и да нам није ништа. Дуго се лута до дијагнозе. У здравственим установама нам ураде анализе и оне буду добре, попут ултразвучног прегледа или ЕКГ-а. А се ми и даље лоше осећамо. Лекари нам кажу да нам није ништа и да идемо кући, попијемо лек за смирење и да се одмарамо. Не схватају да већина нас у склопу синдрома имамо варијације крвног притиска и проблеме које та појава изазива. А да не говорим колико је тешко оболелима од синдрома који добију ковид. То их врати неколико корака назад – наводи Игњатовићева.

Доста научника у свету сматрају да умор који се јавља услед оболевања од ковида 19 управо припада овом синдрому. И други вируси изазивају синдром хроничног умора, али корона брже доводи људе у стање потпуног умора због којег не могу да обављају свакодневне обавезе.

– О овом проблему не зна се довољно. Планирамо да за месец дана имамо један вебинар заједно са удружењима из Хрватске и Словеније, путем којег ћемо едуковати лекаре у три земље. Ми смо члан међународне организације и трудимо се да пратимо светске токове – истиче Игњатовићева.

 Професор др Бранислав Миловановић, председник Удружења неурокардиолога Србије, који је један од 23 експерата који се баве овом проблематиком, наглашава да је сада једно од питања којим се највише баве посвећено постковид синдрому и његовом повезаношћу са хроничним умором.

– Имамо неколико скупова у наредном периоду који су посвећени овој теми, а веома значајан сусрет биће одржан 18. маја. Представићу резултате студија до којих смо дошли. Сматрамо да нема веће разлике између пацијената који имају постковид синдром и оних којима је дијагноза синдром хроничног умора. Ковид је допринео да порасте број пацијената који нам се јављају због брзог замарања и умора. Такво стање може да води у инвалидитет. Сада имамо армију људи који због тога траже помоћ. ЕУ ће крајем месеца организовати велики округли сто да би се и пацијенти и доктори едуковали о овом проблему – додаје др Миловановић.

Наш саговорник открива да пацијенти и са благом формом ковида могу да осећају хронични умор и да због тога не могу да функционишу, што је велики проблем.

– На прегледу утврдимо да им је функција срца очувана, а пацијенти не могу ни да ходају, само леже. Проблем је заправо на нивоу ћелија и једино може да се утврди неурокардиолошким тестирањем. Моје искуство показује да треба да прође седам месеци до две године да би се пацијент вратио у функционално стање. Међутим, многи људи не схватају колико је стање тих пацијената озбиљно, па их сматрају хипохондрима. А заправо је реч о озбиљној болести која онеспособљава – упозорава др Миловановић.

Хронични умор угрожава виталне органе, мозак и срце, и утиче на читав организам, а називају га и мијалгичким енцефаломијелитисом. У октобру 2019. године Светска здравствена организација је дала шифру ове болести Р 53.8 која се третира у оквиру неуролошке групе и поремећаја.