Џулијан Барнс – оригиналан и у новом роману

Нови роман Џулијана Барнса „Елизабет Финч” објављен је у „Геопоетици” само месец дана после британског издања, у преводу са енглеског Вука Шећеровића. Реч је o једном од првих превода ове књиге у свету на друге језике.

По речима уреднице Јасне Новаков Сибиновић, Барнс је и у овој књизи оригиналан, када је реч о приступу теми, али и увек другачији, у односу на његове досадашње романе.

– Овога пута он пише о једној упечатљивој жени, о професорки културе и цивилизације на курсу за одрасле, инспиративној личности која подстиче друге. Наратор, њен ученик, подробно описује њен физички изглед и карактерне особине. Међутим, у свом маниру, поред фиктивних личности, Барнс у причу укључује и историјску личност Јулијана Отпадника, последњег паганског римског цара, коме је у оквиру троделне романескне структуре посвећен други, средишњи део. То је једна од одлика Барнсове прозе, он пише о одређеној историјској личности, коментаришући прошлост и савременост, критички посматрајући британско друштво. Када наратор у роману говори о професорки Елизабет Финч, пре свега истиче њен став према неопходности аутономног и критичког мишљења, о потреби човека да „мисли својом главом”. Овде постоји и јасно разграничење између академског образовања и ширине знања, прво означава спутаност институцијама, друго је отвореност духа, учење кроз читав живот. Још једно важно тежиште ове приче почива на темама љубави и пријатељства. Наратор и бивши ученик Елизабет Финч после присног дружења долази у посед њених рукописа и размишљања, што је такође важан део књиге – истакла је Јасна Новаков Сибиновић.

Ево једног речитог одломка, везаног управо за рукописе главне јунакиње, али и примера Барнсове критике британске историје и савремености:

„А из ове белешке се види како се припремала за предавања:

– Да су цркве биле мање монотеистичке и мање догматске, да није било прогона Оних Који Нису Као Ми, Британци би се слободније мешали са другима, укрштање раса би постало нормална појава, а бела кожа не би била знак надмоћи. Тако би у друштву било мање очигледних обележја статуса, богатства и моћи. Можда би онда британска историја била прича о земљи која учи различитости, уместо што их пренебрегава и потискује. Уместо освајачке земље на коју други гледају са суздржаним уважавањем или отвореним гнушањем, била би земља која управља светом (или бар делом света) другачије – дајући пример оних врлина које су често присутне у друштву, мада су обично у запећку, као што су толеранција, либералност, беневолентна отвореност према другима. То је тешко оствариво из положаја у коме се сада налазимо.”

Преводилац Вук Шећеровић приметио је да је ова Барнсова књига била захтевна за превођење, али да представља пишчев кредо у идејном и формалном смислу, као и својеврсно поигравање белетристиком и публицистиком. Такође, он је открио и то да је лик Елизабет Финч у ствари Барнсов омаж Анити Брукнер (1928‒2016), енглеској награђиваној књижевници и историчарки уметности, професорки на Кембриџу.

Када је реч о форми романа, Шећеровић је додао да су први и трећи део романескни, док је средишњи, у виду есеја и у монтењевском духу, посвећен Јулијану Отпаднику, у неку руку пишчевом имењаку.

– Управо у вези са овом историјском личношћу у роману је изнесен став да је историја кренула у погрешном смеру прихватањем хришћанства као званичне монотеистичке религије, као и то да сваки појам или идеја који садрже префикс „моно”, где спада и моногамија, по себи представљају једноумље, једнообразност, ограничавање. Са друге стране, пагански свет је оличење плурализма и слободе– запазио је Шећеровић.