Црквена карта у борби за глобалну превласт

Специјално за "Политику"

Свети синод Васељенске патријаршије, на чијем је челу васељенски патријарх Вартоломеј, признао је делимично цркву Северне Македоније. Васељенска патријаршија признаје црквену јерархију са архиепископом Стефаном на челу као канонску и важећу у свеправославном свету и с њом успоставља канонску и литургијску заједницу, али она није добила статус аутокефалности, којим се званично регулише међународно име и статус цркве. Константинопољ је признао назив те цркве као „Охридска”, што значи да је подручје њене јурисдикције само у границама РСМ, али и искључује употребу термина „македонска”.

У борби за глобалну превласт, не први пут у историји, користи се и „црквена карта”. Није случајно што је Васељенска патријаршија објавила признање македонске цркве баш 9. маја, када је окончан Други светски рат победом против фашизма и хитлеровске коалиције. Намеће се питање да ли је овде реч о англосаксонској лицемерној политици којом се одвлачи пажња од обећања да се РСМ и Албанији доделе датуми приступних разговора са Европом, будући да бугарски државници најављују да неће повући вето у јуну; или пак покушају да се заборави фашистички упад у Битољ у пратњи бугарског премијера и заменика председника државе, када је основан Културни центар „Ванчо Михајлов”.

Англосаксонска круна, користећи САД све израженије на путу остваривања својих циљева у глобалној националистичкој борби с великим силама – Русијом и Кином, тихом дипломатијом уплела је и црквена питања у циљ управљања светом. На црквеном питању из Црне Горе покушали су да руше државне структуре Србије. Сценарио с признавањем МПЦ дешава се у тренутку када се воде жестоке борбе у Украјини, земљи чија је црква, такође, добила своју самосталност у односу на Руску православну патријаршију, што је подстакло оштар сукоб између Руске патријаршије, с патријархом Кирилом на челу, и Васељенске патријаршије, коју предводи патријарх Вартоломеј.

Непосредно пре објављивања ове одлуке о признавању МПЦ (ОА), амбасадорка САД у Скопљу предала је помоћ за обнављање цркава у Северној Македонији. Тиме је Америка показала велику солидарност и према цркви и држави, што је за државно руководство веома значајно, нарочито ако се догоде ванредни парламентарни избори у септембру, који су све извеснији, будући да је велика могућност да ће Македонија и у јуну остати без датума за преговоре с ЕУ.

Иако су многи државници, пре свега из Србије и Северне Македоније, наглашавали да се неће мешати у црквена питања, додела америчке донације, и то на значајан историјски датум, заслужује да се постави конститутивно питање: да ли је све ово урађено без политичког уплива?

Истог дана у Москви, на Црвеном тргу, одржана је Парада победе, на чијем је челу стајао председник Русије Владимир Путин, који је честитао Украјинцима на значајном учешћу у Другом светском рату и извојеваној победи над Хитлером. Англосаксонска коалиција са НАТО-ом Путина сматра агресором и тај став намећу свету, док он наглашава да је то борба против неонациста у Украјини. Без објављеног рата води се специјална операција, као што су поједине чланице НАТО-а на Косову спречавале хуманитарну катастрофу.

На другом крају Европе, на Балкану, у земљи која је тридесета чланица НАТО-а, и државници и политичари – најпре премијер Димитар Ковачевски и председник државе Стево Пендаровски – изразили су радост и честитали архиепископу Стефану признавање цркве иако је делимично и непотпуно формализовано за стицање признања православног света. Интелектуалци РСМ упутили су писмо захвалности Вартоломеју.

Грчка црква свакако неће дозволити да се користи термин „македонска”. Подсетимо да је Грчка православна црква пре настанка Преспанског договора била вођа милионских демонстрација да се реч Македонија не може користити у имену државе чији је престони град Скопље. Бивши премијер Грчке Алексис Ципрас имао је велике непријатности од грчког народа што је потписао Преспански договор, којим је земља променила име у Република Северна Македонија. То га је коштало и губљења власти. Такође, ни Зоран Заев, бивши премијер, више није на власти. Народ им је указао неповерење управо зато што су веровали лицемерној политици Запада.

У читавој тој европској лицемерности једино је Макрон био изричито против чланства балканских земаља, објаснивши тај став чињеницом да Европи не треба нова нестабилност док се не оформи нова методологија рада у ЕУ. Велика је неизвесност када ће Европа доделити приступне преговоре РСМ, али све се више чини да је замена за тај датум добијено делимично признање МПЦ (ОА), које треба да доврши Синод СПЦ. Први конкретнији корак ка решавању овог питања могао би да се догоди већ крајем маја, на заседању Светог архијерејског сабора СПЦ. Једна од главних тема овогодишњег заседања, како се најављује, биће разматрање положаја СПЦ у светлу последица рата у Украјини. На дневном реду, по медијским извештајима у РСМ, биће и анализа васељенског признавања цркве у Македонији, ситуација на КиМ и у државама региона.

У тренутку када сви европски лидери притискају Србију да напусти чак и војну неутралну политику и за улазак у ЕУ прилагоди у потпуности своју унутрашњу и спољну политику ЕУ, није искључено да Синод помогне држави на путу ка ЕУ, али да се у исто време не одступи од принципијелне спољне политике која ће Србију учврстити као лидера на Балкану и приближити још више односе међу народима Србије и Северне Македоније.

Не заборавимо да је лицемерна, арогантна и нарцисоидна политика увек губила на крају. Од ње је јачи менталитет словенских народа, који су и поред несугласица остајали једни уз друге.