Заробљеници прошлости

На плажи испод Олимпа комшија препричава расправу са власником хотела: „Кажем Михалису – тако треба, добро да смо ухапсили Караџића. Он одмахује главом, каже – није лепо, мани, мани – и прстима трља невидљиву новчаницу. Убих се да му докажем да Србија од изручења Караџића није добила ништа!”

Можда је Грк био претерано услужан (осуђујући Караџићево хапшење), а гост из Србије наглашено правдољубив. Али покренуто је суштинско питање – да ли је изручење Караџића суду у Хагу доказ привржености поштовању међународног права, или изнуђен корак, нужда због приближавања Европској унији?

Караџића је требало ухапсити, јер се у свакој нормалној држави хапси и за кудикамо мање преступе, а камоли за тешке оптужбе за које се Караџић терети. Поштовање правила ратовања постало је императив још 1474. када су у немачком Бреслауу судили Петру фон Хагенбаху због „насиља над Богом, законима и људима” јер је својим јединицама допустио да пљачкају по покореном граду и убијају цивилно становништво. Изручење Караџића Хашком трибуналу ипак отвара дилеме, јер су потоња (међународна) суђења често испадала фарса, а припадници „великих сила” (који су се једнако или и више огрешили о правила ратовања и људски род) готово никада нису завршили пред лицем правде. Зато је тешко поверовати да ће суд који опстаје на јаслама „великих сила”, а који није био способан да оптужи политичке вође Бошњака и Хрвата, који није могао да осуди Делића, Орића ни Харадинаја, који није повео ни истрагу о почињеним злочинима НАТО-а током бомбардовања 1999 – Караџићу заиста судити непристрасно.

А да ли би судови у Србији или у Босни то могли да обаве боље? Недавни насилни окршаји Караџићевих присталица са полицијом у Београду у свету нису схваћени као доказ плодне атмосфере за фер суђење.

С друге стране, тврдње да ће Караџићево хапшење широм отворити Србији врата у Унију и ојачати њене позиције у борби за целовитост земље, миљама су далеко од реалног стања. То потврђују нове претње и уцене које стижу из Вашингтона и Брисела, где је испоручивање Караџића схваћено као доказ успешности политике „притиска на Београд”.

Утврђивање појединачне кривице, без обзира на национални предзнак, требало би да спере (бар у теорији) љагу „колективне кривице” са народа, дакле и српског, у целини. Али у пракси многи политичари САД и из држава ЕУ у свакој новој пресуди изреченој Србину виде доказ дубоких корена зла, за чије искорењивање нуде један лек: катарзу кроз признање независности Косова од стране Србије. Дакле, колективно кажњавање Срба кроз губитак територије. Харис Силајџић очекује чак и „хапшење државе”, тачније укидање Републике Српске. Ту сви заборављају да, на пример, у Словенији лежи више од десет Сребреница жртава послератних масовних злочина, а ни Хрватска или Немачка никада нису „хапшене” као државе због злочина појединаца почињених у њихово име.

Суђење свим злочинцима требало би да ојача хумане споне човечанства, али се кроз Силајџића Караџићево хапшење претворило у зов који је далеко од европских вредности. Србија, после хапшења Караџића, можда није по мери Запада, али је сигурно много слободнија од оних који позивима на насиље остају сужњи мрачне прошлости.