Zarobljenici prošlosti

Na plaži ispod Olimpa komšija prepričava raspravu sa vlasnikom hotela: „Kažem Mihalisu – tako treba, dobro da smo uhapsili Karadžića. On odmahuje glavom, kaže – nije lepo, mani, mani – i prstima trlja nevidljivu novčanicu. Ubih se da mu dokažem da Srbija od izručenja Karadžića nije dobila ništa!”

Možda je Grk bio preterano uslužan (osuđujući Karadžićevo hapšenje), a gost iz Srbije naglašeno pravdoljubiv. Ali pokrenuto je suštinsko pitanje – da li je izručenje Karadžića sudu u Hagu dokaz privrženosti poštovanju međunarodnog prava, ili iznuđen korak, nužda zbog približavanja Evropskoj uniji?

Karadžića je trebalo uhapsiti, jer se u svakoj normalnoj državi hapsi i za kudikamo manje prestupe, a kamoli za teške optužbe za koje se Karadžić tereti. Poštovanje pravila ratovanja postalo je imperativ još 1474. kada su u nemačkom Breslauu sudili Petru fon Hagenbahu zbog „nasilja nad Bogom, zakonima i ljudima” jer je svojim jedinicama dopustio da pljačkaju po pokorenom gradu i ubijaju civilno stanovništvo. Izručenje Karadžića Haškom tribunalu ipak otvara dileme, jer su potonja (međunarodna) suđenja često ispadala farsa, a pripadnici „velikih sila” (koji su se jednako ili i više ogrešili o pravila ratovanja i ljudski rod) gotovo nikada nisu završili pred licem pravde. Zato je teško poverovati da će sud koji opstaje na jaslama „velikih sila”, a koji nije bio sposoban da optuži političke vođe Bošnjaka i Hrvata, koji nije mogao da osudi Delića, Orića ni Haradinaja, koji nije poveo ni istragu o počinjenim zločinima NATO-a tokom bombardovanja 1999 – Karadžiću zaista suditi nepristrasno.

A da li bi sudovi u Srbiji ili u Bosni to mogli da obave bolje? Nedavni nasilni okršaji Karadžićevih pristalica sa policijom u Beogradu u svetu nisu shvaćeni kao dokaz plodne atmosfere za fer suđenje.

S druge strane, tvrdnje da će Karadžićevo hapšenje širom otvoriti Srbiji vrata u Uniju i ojačati njene pozicije u borbi za celovitost zemlje, miljama su daleko od realnog stanja. To potvrđuju nove pretnje i ucene koje stižu iz Vašingtona i Brisela, gde je isporučivanje Karadžića shvaćeno kao dokaz uspešnosti politike „pritiska na Beograd”.

Utvrđivanje pojedinačne krivice, bez obzira na nacionalni predznak, trebalo bi da spere (bar u teoriji) ljagu „kolektivne krivice” sa naroda, dakle i srpskog, u celini. Ali u praksi mnogi političari SAD i iz država EU u svakoj novoj presudi izrečenoj Srbinu vide dokaz dubokih korena zla, za čije iskorenjivanje nude jedan lek: katarzu kroz priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Dakle, kolektivno kažnjavanje Srba kroz gubitak teritorije. Haris Silajdžić očekuje čak i „hapšenje države”, tačnije ukidanje Republike Srpske. Tu svi zaboravljaju da, na primer, u Sloveniji leži više od deset Srebrenica žrtava posleratnih masovnih zločina, a ni Hrvatska ili Nemačka nikada nisu „hapšene” kao države zbog zločina pojedinaca počinjenih u njihovo ime.

Suđenje svim zločincima trebalo bi da ojača humane spone čovečanstva, ali se kroz Silajdžića Karadžićevo hapšenje pretvorilo u zov koji je daleko od evropskih vrednosti. Srbija, posle hapšenja Karadžića, možda nije po meri Zapada, ali je sigurno mnogo slobodnija od onih koji pozivima na nasilje ostaju sužnji mračne prošlosti.