МЕМЉИВА РЕВОЛУЦИЈА

Свесрпски сабор је прошао како и доликује браћи: било је много досадних говора и заклетви које никога не обавезују:лекција о демократији које се изричу претњама, претњи и обећања која се не могу остварити. Врелих љубавника отаџбине и црних издајника. На крају весеља, било је и туче. Нема сабора без бацања камена с рамена, дима, шакетања, пуцњаве и жандара.

Нисам сигуран јесу ли радикали активирали свој доказани смисао за хумор кад су онај скуп назвали „свесрпским”. Одзив би могао да значи ово: „Сви који нису дошли, нису Срби!” Чудно је што нико није изгрдио остатак нације који се определио да паметније утроши своје време. Радован лети ка северу, Борис диктатор, а огромна већина могућих побуњеника против реда ствари, чами у кућама, на плажама и у кафанама.

Они радозналији, који су саборска догађања видели посредно, могли су да чују како Николић изговара парафразу чувене реченице из филма „Ко то тамо пева”: „Немојте децо, к’о бога вас молим!”

Бадава усрдни вапај кад је неко, пре тога, позвао децу да буше. И сад ти покушај да лепим речима уразумиш ту нашу дивну младост!

Николићева молба је прилично закаснела. Под условом да је била искрена, а изгледа да није. Кад се сабор некако завршио, челни радикали су покушали да нађу најбољу дефиницију одговорности. Донекле је крива полиција. У ствари, углавном је одговорна полиција, а затим групе које „није било могуће контролисати”. И „које нису наше!” А сасвим мало и организатор.

Али, дан касније, срећно решење је пронађено! С дозом нескривеног тријумфализма, Николић је саопштио да је за све лоше што се догађало на свесрпском сабору крив Борис Тадић! И његова полиција, која је „намерно испровоцирала сукобе!” Од одговорности организатора није остало баш ништа, чак ни оно „сасвим мало!”

Да ли је то уопште Борисова полиција? Заиста не знам како је тамо организована шема командовања и веза с легитимном силом. Али, кад је Вучић објашњавао да су му у гужви запала два-три пендрека, он је се пожалио да га је тукао „Дачићев полицајац”. Чак је и захвалио Ивици овим речима: „Хвала, хвала ти, Дачићу, што си ме тукао!”

Има, међутим, мишљења да је МУП и даље помало Јочићев, јер се не могу преко ноћи избрисати министарски трагови, остављани више од пет година.Ионако се Дачић високим тарабама ограђивао од сваке акције полиције, па може бити да ће се одрећи и оне која је довела до сукоба „с нашом децом!” Треба га разумети, то му је први пут да командује тако крупним снагама. Мада му нико није крив, сам је тражио.

Тадић је прошле године истрпео оштре критике због дефанзиве пред Коштуницом и настојања да уз високу цену очува ту неприродну коалицију. Аналитичари су му приписивали необјашњиву пасивност, летаргичност, неодлучност и мекоћу.

Данас га радикали оптужују да је диктатор и у својој борби против Борисове „тираније” не бирају ни речи ни говорнике.

Како је могуће да шеф државе за само неколико месеци толико промени своју ћуд да за његово рушење буде сазван чак и први свесрпски страначкисабор у новијој историји? Шта је толико наљутило радикале, иначе склоне неговању гарда који је стално на граници увређености и презира?

Њих је Тадић увредио јер их је победио на изборима! Другог разумног објашњења не може бити. То јесте добар разлог за љутњу, јер није лако трпети некога кога никако не можеш савладати тамо где се броје гласови. Наравно да је Тадић, као и свако ко дође на листу, победив, али то је за оваквог Николића, све са Шешељем на грбачи, коначно недостижно.

Излазак на улицу је само покушај да се унутарпартијске фрустрације поделе с неким ко их може прихватити као своје. А таквих је изгледа све мање.

Одатле долази до конфузије у употреби категорија и појмова, слободног коришћења тешких претњи и клетви, па и злоупотребе политичке слободе. Наравно да се у политици, као и у крчми, може свашта рећи, али кад стигне келнер, онда се плаћа рачун.

Радикали упорно прибављају себи монопол на родољубље и демократију и уверени су да је њихова борба за те вредности позив на општу саборску мобилизацију. Али, тај им посао иде све горе. Нема политичког програма који би опстао само на одбрани Ратка и Радована и клетвама против Тадића.

Било је ту скоро неких покушаја да вође СРС доведу себе у склад, бар с потребама странке. И прибаве насушна својства као што су толеранција, пристојност и лексика која се може истрпети у јавном политичком говору. Чак су изнајмили себи скупе инструкторе за тако тежак захват.

Изгледа да није ишло. Нека сила им је разјурила учитеље, упропастила обуку и вратила их пред старо огледало.