MEMLjIVA REVOLUCIJA

Svesrpski sabor je prošao kako i dolikuje braći: bilo je mnogo dosadnih govora i zakletvi koje nikoga ne obavezuju:lekcija o demokratiji koje se izriču pretnjama, pretnji i obećanja koja se ne mogu ostvariti. Vrelih ljubavnika otadžbine i crnih izdajnika. Na kraju veselja, bilo je i tuče. Nema sabora bez bacanja kamena s ramena, dima, šaketanja, pucnjave i žandara.

Nisam siguran jesu li radikali aktivirali svoj dokazani smisao za humor kad su onaj skup nazvali „svesrpskim”. Odziv bi mogao da znači ovo: „Svi koji nisu došli, nisu Srbi!” Čudno je što niko nije izgrdio ostatak nacije koji se opredelio da pametnije utroši svoje vreme. Radovan leti ka severu, Boris diktator, a ogromna većina mogućih pobunjenika protiv reda stvari, čami u kućama, na plažama i u kafanama.

Oni radoznaliji, koji su saborska događanja videli posredno, mogli su da čuju kako Nikolić izgovara parafrazu čuvene rečenice iz filma „Ko to tamo peva”: „Nemojte deco, k’o boga vas molim!”

Badava usrdni vapaj kad je neko, pre toga, pozvao decu da buše. I sad ti pokušaj da lepim rečima urazumiš tu našu divnu mladost!

Nikolićeva molba je prilično zakasnela. Pod uslovom da je bila iskrena, a izgleda da nije. Kad se sabor nekako završio, čelni radikali su pokušali da nađu najbolju definiciju odgovornosti. Donekle je kriva policija. U stvari, uglavnom je odgovorna policija, a zatim grupe koje „nije bilo moguće kontrolisati”. I „koje nisu naše!” A sasvim malo i organizator.

Ali, dan kasnije, srećno rešenje je pronađeno! S dozom neskrivenog trijumfalizma, Nikolić je saopštio da je za sve loše što se događalo na svesrpskom saboru kriv Boris Tadić! I njegova policija, koja je „namerno isprovocirala sukobe!” Od odgovornosti organizatora nije ostalo baš ništa, čak ni ono „sasvim malo!”

Da li je to uopšte Borisova policija? Zaista ne znam kako je tamo organizovana šema komandovanja i veza s legitimnom silom. Ali, kad je Vučić objašnjavao da su mu u gužvi zapala dva-tri pendreka, on je se požalio da ga je tukao „Dačićev policajac”. Čak je i zahvalio Ivici ovim rečima: „Hvala, hvala ti, Dačiću, što si me tukao!”

Ima, međutim, mišljenja da je MUP i dalje pomalo Jočićev, jer se ne mogu preko noći izbrisati ministarski tragovi, ostavljani više od pet godina.Ionako se Dačić visokim tarabama ograđivao od svake akcije policije, pa može biti da će se odreći i one koja je dovela do sukoba „s našom decom!” Treba ga razumeti, to mu je prvi put da komanduje tako krupnim snagama. Mada mu niko nije kriv, sam je tražio.

Tadić je prošle godine istrpeo oštre kritike zbog defanzive pred Koštunicom i nastojanja da uz visoku cenu očuva tu neprirodnu koaliciju. Analitičari su mu pripisivali neobjašnjivu pasivnost, letargičnost, neodlučnost i mekoću.

Danas ga radikali optužuju da je diktator i u svojoj borbi protiv Borisove „tiranije” ne biraju ni reči ni govornike.

Kako je moguće da šef države za samo nekoliko meseci toliko promeni svoju ćud da za njegovo rušenje bude sazvan čak i prvi svesrpski stranačkisabor u novijoj istoriji? Šta je toliko naljutilo radikale, inače sklone negovanju garda koji je stalno na granici uvređenosti i prezira?

Njih je Tadić uvredio jer ih je pobedio na izborima! Drugog razumnog objašnjenja ne može biti. To jeste dobar razlog za ljutnju, jer nije lako trpeti nekoga koga nikako ne možeš savladati tamo gde se broje glasovi. Naravno da je Tadić, kao i svako ko dođe na listu, pobediv, ali to je za ovakvog Nikolića, sve sa Šešeljem na grbači, konačno nedostižno.

Izlazak na ulicu je samo pokušaj da se unutarpartijske frustracije podele s nekim ko ih može prihvatiti kao svoje. A takvih je izgleda sve manje.

Odatle dolazi do konfuzije u upotrebi kategorija i pojmova, slobodnog korišćenja teških pretnji i kletvi, pa i zloupotrebe političke slobode. Naravno da se u politici, kao i u krčmi, može svašta reći, ali kad stigne kelner, onda se plaća račun.

Radikali uporno pribavljaju sebi monopol na rodoljublje i demokratiju i uvereni su da je njihova borba za te vrednosti poziv na opštu saborsku mobilizaciju. Ali, taj im posao ide sve gore. Nema političkog programa koji bi opstao samo na odbrani Ratka i Radovana i kletvama protiv Tadića.

Bilo je tu skoro nekih pokušaja da vođe SRS dovedu sebe u sklad, bar s potrebama stranke. I pribave nasušna svojstva kao što su tolerancija, pristojnost i leksika koja se može istrpeti u javnom političkom govoru. Čak su iznajmili sebi skupe instruktore za tako težak zahvat.

Izgleda da nije išlo. Neka sila im je razjurila učitelje, upropastila obuku i vratila ih pred staro ogledalo.