Деценије мрцварења

Верујући да је Резолуција 1244 Савета безбедности непроменљива као Библија, руку увезаних преамбулом Устава, српска власт наставља да брани илузију о јединственој држави.

Апсурдни раскорак између правне легислативе, емоција, историје и вере с једне стране, и стварности с друге, показује се у пуном светлу – које званични Београд не жели да види. Докле ће национални суверенитет постојати само на картама метеоролошке ТВ прогнозе, а сви други званични подаци се књиже за „Србију без КиМ”?

Дуга је то прича. Српско-албански антагонизам вуче се од времена балканских ратова када су се распламсали регионални национализми и фрустрације. Албански народ је 1913. подељен на два дела: новостворену државу Албанију и Косово које од тада тежи уједињењу са матицом и не заборавља оно што се у Србији систематски прећуткује: масакр над Арбанасима током тих ратова као „остварење заветне мисли”.

Од периода после 1945, када се није знало да ли ће КиМ припасти Албанији или Југославији, ова територија је стварала проблеме заједничкој држави. Побуне на Косову брутално су гушене, што је довело до тога да су 1980-их у Србији 90 одсто политичких затвореника чинили Албанци који су стрпљиво и организовано чекали своју другу прилику.

Шансе за повратак у заједнички живот дефинитивно су нестале 1999, али српске власти су се позивале на Устав игноришући чињеницу да косовски Албанци не желе да живе у Србији.

Пошто су уз садејство цркве разбуктали патриотска осећања код стотина хиљада Срба који готово ништа не знају о историји и никада нису видели „српски Јерусалим”, политичари су почели да прихватају небеску Србију као реалност. Гарнитуре њих камуфлирале су стварност и нису се усуђивале да грађанима јасно кажу оно што већина њих приватно мисли.

Док су преко рамена погледавали ка Русији као свецу заштитнику српског Косова, максимум исказане храбрости свео се на улазак у преговоре за које је тешко рећи да ли их невољније води српска, или косовска страна. Показало се да је оно што је другима најдрагоценије, преговарачима најмање важно – време.

Изгубљене су деценије, а Београд и Приштина су готово на нултој тачки јер се Бриселски споразум из 2013. претвара у документарну апстракцију док преговарачи са апетитом размењују оптужбе зашто је то тако.

Задржавање статуса кво у међусобним односима, уз реалну оцену да од пробоја на бриселском дипломатском фронту нема ништа у догледној будућности, значи да ће се косовски проблем интензивирати у складу са заоштравањем односа Истока и Запада, Русије и САД.

Није случајно Владимир Путин недавно објашњавао да је независност народних република Доњецка и Лугањска, са истока Украјине, проглашена по угледу на Косово. Две велике силе ослањају се на политику двоструких стандарда кад год им затреба, а искуство учи да лако тргују другим земљама.

Ангажовала се и друга страна – притискајући. Нема више приче о „нормализацији”. Од Вашингтона до Берлина поручује се искључиво: међусобно признање. Ваљда је свакоме јасно да је Приштина са Запада охрабрена да затражи пријем у Савет Европе и да су одрађене припремне радње како би се обезбедила двотрећинска већина у Комитету министара.

Александар Вучић каже да ће пажљиво пратити ко ће од 46 чланица Савета подржати Косово, али неће ту бити никаквих изненађења, посебно не откако је суспендовано чланство Русије у Савету, односно откако је Москва сама иступила.

Министар унутрашњих послова Александар Вулин као да једва чека да Косово уђе у Савет Европе па да Србија прогласи „политичку неутралност”, што у преводу значи да се одрекне Европске уније и злочестог Запада.

Притом одавде оптужују Приштину за кршења Вашингтонског споразума. Када би га пажљивије прочитали, видели би да тамо стоји клаузула која на годину дана орочава обавезу Београда да обустави кампању отпризнавања Косова и обавезу Приштине да не тражи признања и чланство у међународним организацијама. Тој одредби је време истекло.

Уколико уђе у Савет Европе, Косово је на корак од чланства у Уједињеним нацијама које Русија може да блокира у Савету безбедности али тешко у Генералној скупштини где ће се САД и ЕУ потрудити да обезбеде довољну већину.

Србија ће се наћи пред зидом, ризикујући да остане изолована у друштву Русије, Кине, Кубе или Венецуеле – што баш није популарно ових дана. То што би пет чланица ЕУ такође могле да буду против не мења много на ствари. Запад се свикао да живи са том чињеницом која га, као што видимо, не спречава да покреће нове иницијативе које треба да легитимизују косовску независност.

Маневарски простор Београда био би додатно скучен. Шта ће да ради уколико Кремљ у неком тренутку укључи Косово у аранжмане споразумевања са Западом после завршетка украјинског рата? Да ли Србија треба да чека да Русија призна Косово да би се растрезнила? Није то научна фантастика већ реална политика.

Што се тиче Срба на Косову, треба им препустити да сами одлучују о својој судбини а не да морају да играју на тонове из Београда. Нек се уклапају у живот, а матица да настави да им помаже у мери у којој то није мешање у послове друге државе. Исто важи и за Србе у Црној Гори, или Србе у Републици Српској.

Нека Београд у договору са Западом обезбеди чврсте гаранције права српске мањине. Нека допусти да Косово уђе у Унеско који ће гарантовати бригу о српским манастирима. Нека Косово постане члан Интерпола како би се под кишобраном светске полиције Албанци и Срби успешније бранили од криминала који је тим ефикаснији јер – за разлику од политичара – не признаје националне подвојености.

Европска унија више не би могла да олако одбацује пријем нових чланица уз аргумент да су извозници кризе и да се не зна ни где су им границе. Региону би лакнуло. У супротном, могло би да се оствари упозорење бившег америчког амбасадора Камерона Мантера да Србија не ризикује кажњавање, већ да буде заборављена.

„Баш ме брига и за Американце, Русе, Европљане и за све остале. Доносићу одлуке у складу с интересима Србије макар сам на свету остао, изабран сам и тако ћу ових пет година да доносим одлуке, у корист Србије и њених грађана”, каже Вучић.

Грађанин Вучић може да осами себе али председник Вучић није изабран да би изоловао Србију. После деценија мрцварења треба пожурити и храбро искористити тренутак повећане наклоности САД и ЕУ да се западни Балкан укључи у заједнички фронт против Путина који би могао да покуша да дестабилизацијом региона одвуче пажњу од Украјине и рата који би да заврши али не зна како.

Постоји ретка могућност да се избегне заоштравања са Западом а да се сачува образ: нека Косово уђе у Уједињене нације, а Србија да задржи став да од формалног међусобног признања нема ништа.

Када би се Србија одлучила да Косову отвори пут ка УН, онда би могла да тражи да се у преговорима постигну договори о аутономији Срба, имовини и споменицима културе. У противном, никаквих преговора на ове теме неће бити.