Јубиларна година града Пећи

Пре 820 година, односно 1202, први пут се спомиње насеље Пећ (Пек), а 1220. године записано је да у том насељу постоји трг. До почетка 13. века садашња Пећ је називана Ждрело, јер се простирала испод Руговске клисуре као испод ждрела, а припадала је Хвостанској жупи. Пећ је у турско време називана и Ипек (на турском), и Пеја (на албанском), али је ипак опстала као Пећ.

До 1999. године у Пећи је живело око 20.000 Срба и Црногораца, а према попису становништва из 2011. године у овом граду их је остало само 30, односно 0,15 одсто оних из 1999. године. Колико их је сада и да ли их има, не знам. Познато ми је да један свештеник живи у Митрополији, у центру Пећи, као и десетак калуђерица у Пећкој патријаршији.

У току Другог светског рата град Пећ с околином дао је НОБ-у око 6.000 бораца, од којих је погинуло око 2.200, као и 310 носилаца Партизанске споменице 1941. године и 18 народних хероја, што је далеко више од осталих градова Косова и Метохије. Велики број књижевника, привредника, инжењера, спортиста и других познатих личности потиче из Пећи и похађали су пећку гимназију.

У последњем рату 1998. и 1999. године гинули су пећки младићи на албанској граници, на просторима Метохије, па и на улицама свога града.

Каже се да су „песници савест човечанства”, а песник Момчило Тешић пише: „Косово: наша колевка, Косово: јасна грехота, Косово: наша срамота...” Слично пева и Миле Бискупљанин: „Метохијо, рано наша љута, ти си мати а ми деца бола, Метохијо, рано без пребола...”

Ако 2002. године није достојно обележено 800 година постојања Пећи, онда би ове године требало обележити 820 година постојања овога града. Или је можда неко отписао град Пећ.

Преживео је овај град Османлије и друге освајаче, али са садашњом западном демократијом ко зна шта ће све доживети, не само Пећ, него и Балкан, а и остали. Оба светска рата заједно трајала су око 10 година, а Запад проблем Косова и Метохије не може да реши већ 22 године.

Проф. др Бранислав Николић,
Нови Београд