Мајска лутања

Што би рекла Констракта: И шта сад? Ништа се не зна, а све је познато. Хоћемо ли на Запад или Исток, хоће ли поскупети струја, да ли ћемо имати довољно гаса, да ли ћемо имати пара за храну, пузи ли ка нама инфлација...? И све је то у руци једног човека, коме би позавидела и „сестра Батрићева” на кукњави. Лепо је премијерка рекла да она и влада немају везе с тим руским гасом, све је то заслуга тог једног јединог. И не само гас већ и струја, брашно, пиринач, уље... Па што примаш плату, премијерко, и станујеш у вили кад се не питаш ништа? Овај знак питања на крају реченице је доказ да се и ја и грађани нешто питамо. У чуду, разуме се.

Својевремено је Пинки видео Тита, а председник се сада чуо с Путином. Мало ли је? Шта су се договорили, питање је за триста долара. По старој цени гаса. Пада ми на памет она дирљива сцена кад су наши главари испред Палате „Србија” стајали постојано на пљуску, покисли као мишеви пред старим политичким мачком. То идолопоклонство би сада многи покушали да избришу, али та слика остаје, можда не у архиви, али у нашим очима свакако. Дакле, и сада дајемо мигавац за скретање на Запад, а точкови небалансирани вуку на Исток.

Шта ћемо кад је таква „ситуација”? Мислим на онај кратки филм на једној националној телевизији, усред Дневника, у којем су набројани сви издајници Србије. Бираним речима, дакле, најувредљивије што се може. Чак је ту убачен и Дачић, ни крив ни дужан, јер га срце вуче на Исток, а фотеља заноси на Запад. А Рем ћути и прави се Ромул.

У исто време, Вулин прети свим суседима. Празном пушком јер у својој војној необучености не уме да је напуни. А муниције имамо напретек, поготово кад су у питању „војне операције” хрватске војске, у којима су авиони побеђивали тракторе. Штета што нисмо имали такве тракторе, као у оном давном вицу са совјетско-кинеске границе када је руски трактор узвратио ватру, а затим узлетео.

У овом месецу су нам фудбал и кошарка доживљавали успехе, за разлику од навијача, који не бирају мете и средства да вређају противнике. Кад се само сетим оног монструозног транспарента „Нож, жица, Сребреница”. Сви смо занемели, а држава поготово.

Мало нас је Констракта извукла на цивилизацијску и културну површину. И у региону и у Европи. Али то је мало. Мало је корпоре сано, важније је менс сана.

И шта сад?!