Страх пацијента био је највећи савезник ковида 19

Од како је почела пандемија вируса корона у Србији психолог Андријана Влачић из Министарства одбране Србије провела је пуних 66 недеља у скафандеру у Војномедицинском центру Карабурма и свој свакодневни канцеларијски рад у Одељењу за развој психолошке делатности заменила 24-часовним радом са пацијентима преплављеним страхом од смрти. У протекле две године пружала је психолошку помоћ и подршку пацијентима који су се лечили у ковид болници „Карабурма”, као и онима који су се лечили у „Београдској арени” – што је укупно било око 5.000 особа. Иако је све празнике и обе Нове године провела са пацијентима, а родитеље није загрлила пуних девет месеци, све док није прележала ковид и потом примила вакцину, не жали због свих личних ствари којих се одрекла и каже да јој је пандемија донела огромно професионално испуњење.

– Када је почела пандемија вируса корона тадашњи министар одбране Александар Вулин схватио је да су психолози из Одељења за развој психолошке делатности у ресорном министарству много потребнији болесницима у ковид болницама и моје колеге тада остављају канцеларијски посао и одлазе да раде са пацијентима. Ја у септембру 2020. године почињем да радим у ковид болници „Карабурма”, када креће други талас епидемије вируса корона – много смртоноснији од првог који је запљуснуо Србију у пролеће те године. Огроман пораст броја новооболелих и умрлих који се догодио те јесени био је шок за све, јер смо поверовали да је пандемија престала током лета. Међутим, веома брзо смо се уверили да је то био тек њен почетак – истакла је Андријана Влачић на протеклом 70. Конгресу психолога Србије, који је одржан у Врњачкој Бањи.

Она је додала да је почетком децембра 2020. године ВМЦ „Карабурма” био препун лекара и медицинских сестара који су се разболели спасавајући туђе животе. Међу њима се налазила и др Војислава Нешковић, анестезиолог која је учествовала у формирању те ковид болнице. Она је морала да буде интубирана и била је једна од ретких пацијената који су у тако тешком стању преживели корону. Знајући да Војислава трчи полумаратон Андријана је, с обзиром на то да је и сама полумаратонка, користила спортске фразе како би храбрила колегиницу у њеној најважнијој животној бици. У знак подршке Андријана је истрчала полумаратон и добила медаљу од Београдског маратона коју је однела колегиници. Последњим атомима снаге, Војислава је победила болест и наставила да лечи болеснике. Када су остали лекари видели како се бори за пацијенте, затражили су да Андријана постане део тима ковид болнице „Карабурма”.

– Мој посао био је да идем из собе у собу и питам људе како се осећају. Новим пацијентима обично сам говорила: „Нећу да вам кажем добро дошли, већ добро је да сте дошли на време”. Трудила сам се да „нормализујем” њихова осећања и објасним да је потпуно нормално што осећају страх, кривицу или безнађе. Настојала сам да увек будем насмејана и опуштена, јер када виде да се психолог смеје, пацијенти помисле да ковид и није толико страшан. Потом им појасним медицинске процедуре и кажем: „Нисте једини који сте стављени на кисеоник, то је овде уобичајена процедура, немате разлога да бринете”.. Неки су били толико уплашени да су мислили да смо их прикључили на респиратор када им убодемо иглу у вену или уз лице прислонимо тзв. фул фејс маску. Када видим да су преплављени страхом, кажем да сам и сама имала ковид 10 и преживела и трудим се да их из болничке постеље „преселим” у блиску будућност, тражећи од њих да ми причају шта ће прво да ураде када се врате кући својим најмилијима – објашњава Андријана Влачић.

Она истиче да је страх највећи непријатељ лекара, а највећи „пријатељ” ковида – дешавало се да младе и здраве особе страх одведе у смрт, јер хормони стреса који се тада луче не дозвољавају организму да се избори за инфекцијом. Андријана се присећа пацијената који су по свим физиолошким параметрима готово били мртви, али су преживели јер су били опуштени и нису се плашили болести. Спознаја да од психолошке подршке и помоћи понекад зависи преживљавање, њој је дала невероватну снагу да им помогне – некад је било довољно да им само стисне руку, па да на апарату види како ниво сатурације (засићености крви кисеоником) расте. Многи пацијенти искрено су јој рекли: „Ви сте једини који нас не ’боцкате’ и не болите”, а највећу професионалну сатисфакцију дају јој особе које кажу: „Ми смо преживели само захваљујући вашој подршци”.

– Свако ко је био убеђен да ће умрети, умро је у року од два дана, а ја сам била та која је била уз њих у њиховим последњим тренуцима. Неки од њих су имали снажан осећај кривице што остављају најмилије, други су се плашили да нису заразили драге људе, трећи су ми исповедили тајне које никоме нису рекли... Протекла јесен била је изузетно тешка, јер је веома пуно младих људи лежало и умирало од ковида19, а претходно су били потпуно здрави и без икаквих здравствених проблема. Дешавало се да се у исто време у болници лече мајка и син, односно отац и кћерка и да родитељи преживе корону, а деца умру – присећа се Андријана Влачић.

Иако је и сама била заражена ковидом 19, Андријани је било најтеже када је њен отац, коме је карцином плућа откривен непосредно пред почетак пандемије, случајно открио да је инфициран. Он био је хоспитализован у болници у којој је она радила. Молила се за његов живот, знајући колике су шансе да преживи на лутрији судбине... Захваљујући великој подршци свих Андријаниних колега, на челу са управником болнице др Ивом Удовичићем, њен тата је добио битку са ковидом 19.