Соросов рулет и Кисинџеров детант

Ово није рат држава већ супротстављених принципа – глобализма и суверенизма. Глобализам је идеологија транснационалне капиталистичке класе (ТКК). Ова класа је кључни актер и покретач савремених глобалних друштвених токова. Ту класу већином чине власници и извршни директори транснационалних компанија, високи чиновници транснационалних владиних и невладиних организација, као и политичари у оквиру националних држава који подржавају и промовишу идеологију глобализма. Глобализам подстиче банални (свакодневни и фолклорни) национализам и политичку поделу света на државе ради лакшег остварења сопствених циљева (дивиде ет импера).

Суверенизам је, с друге стране, идеологија политичких класа, локалних тајкуна и капиталиста који државу виде као кључни инструмент друштвеног развоја и очувања сопственог положаја. Национални интерес се представља као највиша вредност која одређује политичке циљеве, а средства за остварење тих циљева могу бити различита – демократска или аутократска, социјалистичка или капиталистичка, индивидуалистичка или колективистичка. Национализам је дух који прожима и уједињује припаднике нације, а одбрана националних интереса зависи од снаге национализма.

Током готово три последња века суверенизам је доминирао светском политиком. Капитализам је служио интересима државе, али се и сам развијао у њеним недрима. Јачање капитализма водило је у империјализам, али то није био последњи стадијум његовог развоја као што је веровао Лењин. Империјализам се трансформисао у неоимперијализам, а овај током последњих неколико деценија у глобализам. Но док су империјализам и неоимперијализам пратили логику националних држава, у време глобализма капитализам се преобратио од слуге у господара државе и друштва. Највећи део укупног светског богатстава данас стварају транснационалне корпорације, а императив њиховог ширења представља образац друштвеног и државног организовања.

Глобализам је, упркос све јачим отпорима, током последњих деценија продро у економску и друштвену срж и овладао политичким и културним структурама већине западних и бивших социјалистичких држава. Те структуре играју у ритму и по правилима која дефинише ТКК. Насупрот њима налазе се национално организоване структуре земаља као што су Русија, Кина, још неколико великих и један број малих националних држава.

Транснационална капиталистичка класа је ојачала и контролише готово сва профитабилна светска подручја. Међутим, раст цена природних ресурса и рада, као и еколошких трошкова, гуше и успоравају њену снагу. Што је важније, Кина је постала алтернативни центар светске економске моћи који се развија прихватајући економска правила, али не и друштвене вредности новонастајућег глобалистичког поретка.

Раст унутрашњих и међународних неједнакости ишао је у прилог ТКК, али је истовремено поткопавао друштвену кохезију. Неоконзервативни заокрет успео је да делимично отклони опасност од анархије, али није решио проблем успоравања економског раста и изазвао је политичке сукобе у оквиру ТКК. Неолиберална фракција ТКК је распламсавајући сукоб са Русијом изабрала ризичнији пут, који, међутим, обећава истовремено постизање вишеструке добити. Пре свега, јача унутрашња кохезија услед постојања очигледног спољњег непријатеља на кога се истовремено пребацује одговорност за успоравање раста и пад стандарда средњих слојева. Ратови доносе разарања која су истовремено прилика за инвестиције и добит, како за оружје, тако и за обнову чије ће трошкове сносити порески обвезници. Слом Русије отвара могућност за „тржишни” приступ ресурсима који су сада под контролом руске политичке класе, а истовремено би представљао и одскочну даску за сламање Кине и коначни пораз суверенизма.

С друге стране, међутим, постоји опасност да би победа Русије у Украјини – шта год то значило, а посебно пораз који ни би водио у унутрашњи слом – отворила простор за њен чвршћи савез с Кином. Такав исход не само да би поткресао крила глобализму и отежао залагање за ширење „отвореног друштва” већ би озбиљно довео у питање укупан положај ТКК и њене перспективе.

Не чуди отуда што су највише пажње на овогодишњем Светском економском форуму у Давосу – који представља највећи сабор ТКК – посебну пажњу привукла излагања Џорџа Сороса и Хенрија Кисинџера. Сорос – који је остварио богатство кладећи се на берзама – сада се клади да ће, као у холивудским филмовима, „зли Рус” у последњем тренутку попустити и скренути с пута, односно да Путин неће употребити нуклеарно оружје. Можда је Сорос у праву и можда се иза камене фаце бившег официра КГБ-а крије топла словенска душа која неће изазвати Армагедон. Али шта ако је, као што тврде, Путин у међувремену изгубио душу? Кисинџер не жели да се коцка већ предлаже опрезнији приступ, односно детант и компромис који би Русима дао шансу за „частан” излаз, чиме би се отклонила опасност од дубљег приближавања Русије и Кине. Уосталом, сматра се да је управо он био творац политике отварања Кине према САД, што је убрзало захлађење њених односа са СССР-ом и последично слом совјетског социјализма у Европи. Поновно јачање савеза Кине и Русије не само да би довело у питање интересе САД – што је државоцентрична категорија у којој Кисинџер и даље размишља – већ би дугорочно онемогућило ширење ТКК.

Поред тога, обојица би желела да их надживи њихово дело. Сорос схвата да од исхода рата с Русијом зависи будућност „отвореног друштва”, а Кисинџер зна да би чак и у случају слома Русије дошло до борбе за руско наслеђе и поновног супротстављања Кине и САД, у коме су економски изгледи на страни Кине.

Нажалост, у дугој сенци и дубокој хладовини ова два политичка храста, на Западу није никла младица која би била путоказ за излаз из кризе којој је рат у Украјини само видљиви врх. Током хладног рата алтернативу је представљао Покрет несврстаних. Данашња криза је опаснија јер је хладни рат само поделио свет, а сукоб глобализма и суверенизма тежи глобалној доминацији која подразумева елиминацију супротног принципа.

Из тог разлога се ником не дозвољава да остане неутралан или да изабере „трећи пут” мада је он данас потребнији и морално оправданији него икада раније.

Заправо, алтернативне идеје постоје, али не постоје друштвени актери, односно класе које би те идеје могле да подрже и материјализују. Глобалисти су успели да омађијају већину припадника атомизованих средњих слојева, а суверенистима се у наручје бацају углавном припадници нижих слојева који спас очекују од државе. Осталима остаје да се кладе. Тренутни изгледи су фифти-фифти.

Професор на Филозофском факултету у Београду