Sorosov rulet i Kisindžerov detant

Ovo nije rat država već suprotstavljenih principa – globalizma i suverenizma. Globalizam je ideologija transnacionalne kapitalističke klase (TKK). Ova klasa je ključni akter i pokretač savremenih globalnih društvenih tokova. Tu klasu većinom čine vlasnici i izvršni direktori transnacionalnih kompanija, visoki činovnici transnacionalnih vladinih i nevladinih organizacija, kao i političari u okviru nacionalnih država koji podržavaju i promovišu ideologiju globalizma. Globalizam podstiče banalni (svakodnevni i folklorni) nacionalizam i političku podelu sveta na države radi lakšeg ostvarenja sopstvenih ciljeva (divide et impera).

Suverenizam je, s druge strane, ideologija političkih klasa, lokalnih tajkuna i kapitalista koji državu vide kao ključni instrument društvenog razvoja i očuvanja sopstvenog položaja. Nacionalni interes se predstavlja kao najviša vrednost koja određuje političke ciljeve, a sredstva za ostvarenje tih ciljeva mogu biti različita – demokratska ili autokratska, socijalistička ili kapitalistička, individualistička ili kolektivistička. Nacionalizam je duh koji prožima i ujedinjuje pripadnike nacije, a odbrana nacionalnih interesa zavisi od snage nacionalizma.

Tokom gotovo tri poslednja veka suverenizam je dominirao svetskom politikom. Kapitalizam je služio interesima države, ali se i sam razvijao u njenim nedrima. Jačanje kapitalizma vodilo je u imperijalizam, ali to nije bio poslednji stadijum njegovog razvoja kao što je verovao Lenjin. Imperijalizam se transformisao u neoimperijalizam, a ovaj tokom poslednjih nekoliko decenija u globalizam. No dok su imperijalizam i neoimperijalizam pratili logiku nacionalnih država, u vreme globalizma kapitalizam se preobratio od sluge u gospodara države i društva. Najveći deo ukupnog svetskog bogatstava danas stvaraju transnacionalne korporacije, a imperativ njihovog širenja predstavlja obrazac društvenog i državnog organizovanja.

Globalizam je, uprkos sve jačim otporima, tokom poslednjih decenija prodro u ekonomsku i društvenu srž i ovladao političkim i kulturnim strukturama većine zapadnih i bivših socijalističkih država. Te strukture igraju u ritmu i po pravilima koja definiše TKK. Nasuprot njima nalaze se nacionalno organizovane strukture zemalja kao što su Rusija, Kina, još nekoliko velikih i jedan broj malih nacionalnih država.

Transnacionalna kapitalistička klasa je ojačala i kontroliše gotovo sva profitabilna svetska područja. Međutim, rast cena prirodnih resursa i rada, kao i ekoloških troškova, guše i usporavaju njenu snagu. Što je važnije, Kina je postala alternativni centar svetske ekonomske moći koji se razvija prihvatajući ekonomska pravila, ali ne i društvene vrednosti novonastajućeg globalističkog poretka.

Rast unutrašnjih i međunarodnih nejednakosti išao je u prilog TKK, ali je istovremeno potkopavao društvenu koheziju. Neokonzervativni zaokret uspeo je da delimično otkloni opasnost od anarhije, ali nije rešio problem usporavanja ekonomskog rasta i izazvao je političke sukobe u okviru TKK. Neoliberalna frakcija TKK je rasplamsavajući sukob sa Rusijom izabrala rizičniji put, koji, međutim, obećava istovremeno postizanje višestruke dobiti. Pre svega, jača unutrašnja kohezija usled postojanja očiglednog spoljnjeg neprijatelja na koga se istovremeno prebacuje odgovornost za usporavanje rasta i pad standarda srednjih slojeva. Ratovi donose razaranja koja su istovremeno prilika za investicije i dobit, kako za oružje, tako i za obnovu čije će troškove snositi poreski obveznici. Slom Rusije otvara mogućnost za „tržišni” pristup resursima koji su sada pod kontrolom ruske političke klase, a istovremeno bi predstavljao i odskočnu dasku za slamanje Kine i konačni poraz suverenizma.

S druge strane, međutim, postoji opasnost da bi pobeda Rusije u Ukrajini – šta god to značilo, a posebno poraz koji ni bi vodio u unutrašnji slom – otvorila prostor za njen čvršći savez s Kinom. Takav ishod ne samo da bi potkresao krila globalizmu i otežao zalaganje za širenje „otvorenog društva” već bi ozbiljno doveo u pitanje ukupan položaj TKK i njene perspektive.

Ne čudi otuda što su najviše pažnje na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu – koji predstavlja najveći sabor TKK – posebnu pažnju privukla izlaganja Džordža Sorosa i Henrija Kisindžera. Soros – koji je ostvario bogatstvo kladeći se na berzama – sada se kladi da će, kao u holivudskim filmovima, „zli Rus” u poslednjem trenutku popustiti i skrenuti s puta, odnosno da Putin neće upotrebiti nuklearno oružje. Možda je Soros u pravu i možda se iza kamene face bivšeg oficira KGB-a krije topla slovenska duša koja neće izazvati Armagedon. Ali šta ako je, kao što tvrde, Putin u međuvremenu izgubio dušu? Kisindžer ne želi da se kocka već predlaže oprezniji pristup, odnosno detant i kompromis koji bi Rusima dao šansu za „častan” izlaz, čime bi se otklonila opasnost od dubljeg približavanja Rusije i Kine. Uostalom, smatra se da je upravo on bio tvorac politike otvaranja Kine prema SAD, što je ubrzalo zahlađenje njenih odnosa sa SSSR-om i posledično slom sovjetskog socijalizma u Evropi. Ponovno jačanje saveza Kine i Rusije ne samo da bi dovelo u pitanje interese SAD – što je državocentrična kategorija u kojoj Kisindžer i dalje razmišlja – već bi dugoročno onemogućilo širenje TKK.

Pored toga, obojica bi želela da ih nadživi njihovo delo. Soros shvata da od ishoda rata s Rusijom zavisi budućnost „otvorenog društva”, a Kisindžer zna da bi čak i u slučaju sloma Rusije došlo do borbe za rusko nasleđe i ponovnog suprotstavljanja Kine i SAD, u kome su ekonomski izgledi na strani Kine.

Nažalost, u dugoj senci i dubokoj hladovini ova dva politička hrasta, na Zapadu nije nikla mladica koja bi bila putokaz za izlaz iz krize kojoj je rat u Ukrajini samo vidljivi vrh. Tokom hladnog rata alternativu je predstavljao Pokret nesvrstanih. Današnja kriza je opasnija jer je hladni rat samo podelio svet, a sukob globalizma i suverenizma teži globalnoj dominaciji koja podrazumeva eliminaciju suprotnog principa.

Iz tog razloga se nikom ne dozvoljava da ostane neutralan ili da izabere „treći put” mada je on danas potrebniji i moralno opravdaniji nego ikada ranije.

Zapravo, alternativne ideje postoje, ali ne postoje društveni akteri, odnosno klase koje bi te ideje mogle da podrže i materijalizuju. Globalisti su uspeli da omađijaju većinu pripadnika atomizovanih srednjih slojeva, a suverenistima se u naručje bacaju uglavnom pripadnici nižih slojeva koji spas očekuju od države. Ostalima ostaje da se klade. Trenutni izgledi su fifti-fifti.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu