Солжењицин – живот по савести

Специјално за „Политику” 
Москва, 4. августа – Русија је прошле ноћи изгубила човека-епоху. У деведесетој години умро је Александар Солжењицин, писац, публициста, историчар, песник, друштвени радник, и нобеловац, и бивши дисидент. Срце неуморног посленика просто се зауставило увече, после редовних шест сати рада.

А сасвим недавно, његова супруга Наталија Дмитровна причала нам је да је ова година за великог писца тешка, тежа од осталих, али се надала да ће ситуација бити боља – „обично у мају и јуну њему буде лоше, али лети се опорави”.

Овог пута, лето није донело бољитак, а типичне московске саобраћајне гужве данас су се преместиле према насељу Тројице Ликово у коме је последњих година живео Солжењицин – стотине људи иде да положи цвеће, запали свећу, или просто постоји који минут испред капије која скрива кућу у којој је живео нобеловац.

Александар Солжењицин није био само писац, био је борац – не за демократију, не за правду, и не за истину, мада их је сматрао условом да живот буде достојан човека, био је борац за свој народ. Вечито га је мучило питање „како уредити Русију”, што је резултирало и књигом с таквим називом, продату у 27 милиона примерака. Да ли је био писац или публициста, покушавају деценијама да дефинишу многи, јер су и његови говори, међу којима се посебно истиче онај приликом добијања Нобелове награде, и такозвана „харвардска реч”, и публицистика „Русија у провалији”, исто као и романи, почев од „Једног дана Ивана Денисовича”, па све до последњег, „Двеста година заједно” били заправо програмски радови који су потресали друштво. Али ако и даље важи дефиниција да је „писац онај човек чије књиге мењају људе”, онда је Солжењицин био велики, а у данашњем тренутку и највећи руски писац.

Његова дела су заиста мењала свет. После сваког од њих појављивали су се нови поклоници, али и нови непријатељи. На сваку његову књигу, следио је низ књига-одговора, које се ни по чему нису могле мерити са узрочником и представљале су само доказе људског неразумевања, зле воље, па и мржње, а врло често и чистог пи-ара; ако се у наслову појавило име великог писца, то је сасвим сигурно значило и добру продају.

Живот није мазио Александра Солжењицина, окусио је и болест (рак) у младим годинама, и прогонство у Сибир, и дисидентски живот, и затвор због „издаје државе”, и протеривање из домовине, али му је судбина све то надокнадила претварајући такорећи сваку његову реч у драгуљ. Када је као потпуно непознати сеоски учитељ математике и физике из Рјазња објавио причу из логорског живота „Један дан Ивана Денисовича”, преко ноћи је постао готово најпопуларнији писац у земљи. Бившег логораша лично Хрушчов предлаже за Лењинову награду за књижевност. Прича му доноси светску славу. Некоме би то било довољно за цео живот, али Солжењицин наставља да пише о логорима, па још има храбрости и да учи вође животу, да их подсећа на савест и морал. Пише књиге у којима открива Стаљинове злочине, тајно их пребацује на Запад, објављује до тада невиђену критику пролетерске власти...

Све се то завршава прогонством из Совјетског Савеза.

Богато дело и Нобелова награда отвориће „совјетском дисиденту бр 1” сва врата на Западу. Они који су га тако радо примили и омогућили му да на миру у Вермонту настави да ради, биће шокирани кад схвате да не могу да га употребе као оружје против Совјета. Штавише, он ће у чувеном говору на Харварду жестоко критиковати Запад и такозване западне вредности, што ће му преко ноћи затворити све путеве у западне медије и угасити рефлекторе који су годинама били упрти у њега.

Срећан што је комунизам срушен, враћа се у своју земљу, али обишавши је возом целу, схвата да је народ из лошег доспео у горе, да се његова Русија нашла „у провалији”, и не устручава се да то напише. Никад се није бојао да каже оно што мисли, није постојало оно што не треба говорити, што је непријатно или се не сме. Први говори о милионима Руса који су распадом СССР остали изван матичне земље, први говори о табу-теми „јеврејско питање”, жестоко критикује Горбачова и Јељцина, 1990. одбија да прими државну награду и орден 1998. Шокираће свет и руску либералну јавност кад 2007. од „кагебеовца Путина”, кога доживљава као веома позитивну личност, прими Државну награду.

Девиза по којој је живео, и показао целом свету да је такав живот могућ, јесте „живети по савести”. А такав живот није нимало лак, па га је можда и уморио, иако је био окружен пажњом и љубављу, не само своје породице него и великог броја пријатеља и поклоника. Можда је зато у последњем интервјуу „Шпиглу”, кад му је новинар пожелео дуг живот, одговорио „не, не, доста је”.

Волео је да умре у лето, и у кући. Испуниле су му се обе жеље.

Љубинка Милинчић

-----------------------------------------------------------

Најважнији датуми из живота

Рођен 11. децембра 1918. у Кисловодску

1941. завршио Физичко-математички факултет у Москви

1942-45. ратовао у Црвеној армији

1945. ухапшен због критика на Стаљинов рачун, осуђен на осам година логора

1956. рехабилитован

1962. објављен „Један дан Ивана Денисовича”

1968. роман „У првом кругу” објављен у иностранству

1970. добио Нобелову награду

1974. лишен совјетског држављанства, и протеран из земље

1989. објављен „Архипелаг Гулаг”

1990. враћено совјетско држављанство

1994. повратак у Русију

-----------------------------------------------------------

Распродат код нас

Почев од „Архипелага гулага", који је код нас објављен у „Раду" крајем осамдесетих година, код нас су објављивана и друга дела Александра Солжењицина. Она, наведена на сајту www.knjizara.com а објављена у „Паидеји", већ увелико су распродата. То су Солжењицинова дела „Један дан Ивана Денисовича", „Прелом", „Русија у провалији", „Два века заједно". Ускоро ће у „Логосу" бити објављена студија Милана Суботића „Солжењицин - анђео историје".

Како је за „Политику" јуче рекао Јовица Аћин, који је био уредник у „Раду" када је у Југославији 1988. године био објављен „Архипелаг гулаг", шпански „Ел паис" је о томе извештавао као о једном од десет најважнијих догађаја у свету, а код нас је тај подухват оцењен као догађај сезоне.