Србија – главна мета Запада

Европска унија и њене чланице појединачно, уз наглашено англоамеричко и англосаксонско вођство, започеле су бруталну офанзиву против Србије и свеколиког српског народа ван матице зато што неће да призна тзв. Косово као државу и не уводи санкције Русији. Матрица подсећа на ону с краја тридесетих година прошлог века, названу „коначно решење”, и притом се не бирају средства.

Дипломатске уљудности нема. Она више не станује у Вашингтону, Бриселу, Берлину, Лондону... Иде се, спортски речено, „ђоном”. Само ултиматуми, условљавања, претње да се мора учинити оно што тражи тзв. западна хемисфера. Прете нам економским, финансијским, политичким последицама уколико се не промени свест Срба, који су се, по њиховом мишљењу, ухватили за међународно јавно право „као пијан плота”, држе га се и поштују га, а очекују да тако чине и други, ма колико били моћни.

Нису нам објавили хибридни рат, али га воде против наше земље, само зато што хоћемо да будемо своји, а не окренути на Исток, нити на Запад. Е, тако не може, кажу творци некаквог „коначног решења”. Нико не сме да штрчи, поручују Србији и српском народу из западних центара моћи, а понајвише из бриселске централе НАТО-а, којег овај народ памти само по злу. Србија се не уклапа у ту њихову ирационалну хистерију и мора да постане део ње. Да мисли њиховом, а не својом главом. Таква је идеолошка и свака друга матрица европске „интернационале” и тоталитарне политичке свести која је на њеном врху.

Да ли се то рађа нека западна, англосаксонска и англоамеричка Коминтерна, у којој постоје један став и једна одлука из једног центра? Другачија мишљења су недопустива, а уколико се и појаве, наилазе на стрељачки строј тзв. западних демократа и њихових „принципа и вредности”.

Они не поштују територијални интегритет Србије. Мање је важан од украјинског. Од Београда се тражи да поштује све земље и њихове границе, сем својих, чиме треба да „добровољно” прихвати и аминује одузимање Косова и Метохије. То што су нас бомбардовали 1999. треба да заборавимо, морамо да предамо КиМ и Москви избацимо аргумент за њихову агресију на Украјину. Намећу нам „Стокхолмски синдром”, да волимо свог џелата, и мазохистичко понашање – да себи чинимо штету и наносимо зло.

И док ово исписујем, у сећању ми искрсава давно избледела фотографија на којој амерички официр хладнокрвно пуца из „колта” у главу несрећног Вијетнамца у шареној кошуљи с кратким рукавима који клечи руку везаних на леђима. Полузатворене очи и застрашујућа гримаса на десној страни лица. Ако је овај јадник убијен као претња Империји, а нарочито за њен спас, јасно ми је због чега је Империја изгубила рат. О томе су певали „Криденси”, Џон Баез, Џенис Џоплин и многи други тражећи да се амерички војници повуку из Вијетнама. Неко је давно рекао да се силом ништа трајно не може решити.

Присетих се и става Пентагона, који је сам „истраживао” злочин својих војника у Сирији од 18. марта 2019. Према писању „Њујорк тајмса”, бачена је бомба на „велику гомилу жена и деце стешњених уз обалу реке” у близини сиријског града Багуза, а затим је настављено бомбардовање. Пентагон је оценио да није било „прекршаја правила ангажовања и закона о рату”. Као ни кад је недавно у Авганистану амерички дрон, чије је деловање надгледао актуелни министар одбране Остин, убио двадесетак авганистанских малишана. Ваљда је зато, у ретком издању несвесног излива искрености, бивши председник САД Џорџ Буш млађи својевремено признао да је инвазија на Ирак била „потпуно неоправдана и брутална”, а онда се исправио да је мислио на напад на Украјину. Званичник Хјуман рајт воча је то назвао „фројдовском грешком века”. Чудна је подсвест.

Србији поручују да не може да седи на две столице и да мора да призна тзв. Косово. САД и ЕУ се баш тако понашају – на две столице. Траже од Србије и свих чланица УН одбрану међународног права, територијалног интегритета и суверенитета држава, а сами их крше. Траже заштиту људских права према Повељи УН, а сами је газе. Траже подршку мултиполарног света за своју униполарну хегемонију. Заправо, то нису две столице, него 16 различитих приступа.

Чињеница је да Запад тражи начин да заврши посао кажњавања и комадања српског народа као водећег политичког фактора на Балкану. И зато – све што је другим народима дозвољено, Србима је забрањено.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац