Зебња Срба у Хрватској

Загреб, 2. октобра – Бенковачка полиција саопштила је да су идентификовани и приведени починиоци вандалског напада на обновљене куће српских повратника у Церањама Доњим. Пет малолетника демолирало је шест кућа ратних страдалника који у њима нису боравили, јер селу још није враћена струја и остала инфраструктура. Уништили су све што су могли – врата, прозоре, санитарије, сав намештај... Бес и неразумљива мржња.

Од српских повратника у том селу једина је живела мајка српског заступника у Сабору Милорада Пуповца и неколико хрватских породица. Пуповац сматра да је мотив напада на обновљене куће најновија хашка пресуда "вуковарској тројци", која је у Хрватској масовно дочекана као "увреда жртвама" и наравно Хрватској. Део одговорности за овакво понашање малолетника ставља на душу и хрватским политичарима, који "у предизборне сврхе манипулишу том пресудом". "Разни су се у томе истакли. Не само политичари, него и други. Кад једном пустите духа из боце и кад пошаљете поруку ’ако не суди Хаг онда ћемо ми судити’, онда не можете бити сигурни где ће то стати и ко је то ’ми’" – каже Пуповац.

Међутим, није то све. Кад год у Хрватској нешто крене неповољно у односу на опште очекивање гнев се сручи на преостале Србе, што их уз све присутнију зебњу уверава да су још далеко од тога да као некад буду равноправни народ и грађани. Није зато случајно што више од деценије после српског егзодуса из Хрватске нису баш посебно хвале вредни резултати остварени у њиховом стварном повратку домовима и срединама у којима су живели генерацијама. Не помажу много ни слаткоречива обећања и уверавања домаћих и страних политичара, ни разноразни програми повратка и реинтеграције у друштво и средину из које су ишчупани, а и како би када оно конкретно што их прати јесте најчешће у раскораку од седам миља с оним што је прокламовано.

Некада равноправном народу у Хрватској, којем је такав статус утврђен још половином 19. века, једнострано и незаконито укинут Туђмановим "Божићним уставом" 1990. године, пре него што је још ико сањао да долази крвави рат и крај заједничке државе, практично је уништена материјална основа живота. То је најуочљивије урађено за време и одмах после војне акције "Олуја" беспримерним уништењем, пљачкањем и спаљивањем целе тадашње Крајине, али и уништавањем хиљада кућа у власништву Срба широм Хрватске што је рађено "капиларно" већ од 1991, па се ни сада не признаје као организовани злочин. А још мање да је над тим народом извршено некакво етничко чишћење иако је управо то суштина хашке тужбе против хрватских генерала на челу с Антом Готовином.

Није ни то било довољно, па је бројним државним мерама и још више конкретним понашањем на терену годинама онемогућаван стварни повратак српских избеглица све док није прошло довољно времена да већина изгуби и вољу и жељу за таквом авантуром. Уосталом, углавном и нису имали где да се врате осим на згаришта и још под сталном претњом да се из неке ладице појави оптужница за наводне ратне злочине за које су масовно пријављивани. И тако све до данас.

Српски демократски форум уочи протеклог лета радио је веће истраживање и анализу повратка српских избеглица у Хрватску и дошао до разочаравајућег закључка. Председник СДФ-а Вељко Џакула рекао је за "Политику" да су ти резултати "веома слаби, заправо поражавајући". Девастирана имовина обновљена је тек делимично, обнова инфраструктуре (струја, водовод, цесте итд.) тек је у зачецима, чак 14.000 жалби за обнову кућа још нису решене, нема враћања или накнаде за одузете станове на којима су српске избеглице имале станарско право, а да се о могућности запошљавања и не говори. На бројне ратне злочине над српским становништвом као да се заборавило, па се тек спорадично покрећу неки процеси који се расплињују у причама "нисам видио" и "прочитао сам у новинама".

На све то, додајмо, долазе и циклички напади на особе и имовину, као што је било протеклог викенда недалеко од Бенковца. Прешло је то већ у неку морбидну навику, већ се и "подразумева", па се ни оштећени баш више и не јављају. Гутају свој јад и ћуте. Све ређе се с том својом муком јављају и амбасади Србије у Загребу. Покушавају да буду све повученији и невидљивији, јер кад их препознају...

Чудна нека атмосфера, још чудније стање друштвене свести којој таква ситуација као да не смета или се прави да је не види, а најчудније је што и поред свега овога већина сматра да су сасвим спремни за највише домете западне цивилизације, тј. Европску унију.
Радоје Арсенић

--------------------------------------------------------------------------

Тадић забринут због уништавања српске имовине у Хрватскоj

Председник Србије Борис Тадић изразио је ju