Оне су изашле из сенке

Сестре Нинковић – Милица Тодоровић и Анка Анђелковић, Надежда Петровић, Даница Јовановић, Милка Марковић, Драга Спасић, Султана Цијук Савић, Мара Богдановић Росандић, Зузана Медвеђова, Аница Савић Ребац, Камила Ила Кофлер, Зденка Живковић и Анкица Опрешник – позната су, а нека ширем аудиторијуму можда мање позната имена чији су живот и професионални ангажман оставили несумњивог трага на пољу мукотрпне борбе за женску емаципацију.

– Изложба ’Из женског угла’ приказује њих тринаест зарад значајног помака до којег су довеле у српском друштву и чињенице да су унеле многобројне новине у српску културу. Наслов је постављен тако јер су те жене радиле и функционисале на посебан начин, радиле су другачије него што је то била друштвена конвенција и то је оно што је остало као њихов трајни допринос –рекла је недавно њена ауторка Јасна Јованов, у Сремским Карловцима на свечаном отварању ове поставке у склопу програмског лука Хероине (у оквиру манифестације Нови Сад – Европска престоница културе 2022).

Поменуте жене, свака у свом домену, током више од једног века бавиле су се јавним политичким радом, сликарством, глумом, оперским певањем, фотографијом, графиком, песништвом, преводлаштвом, филологијом. А сторија која прати сваку од њих испричана је кроз уметничка дела, различите документе, новинске чланке, личне и уметничке фотографије, преписку. Неки артефакти могу да се виде први пут у јавности.

Ако кренемо од сестара Нинковић – Милице Тодоровић (1854–1881) и Анке Анђелковић (1855 –1923) – увидом у каталошки текст који прати изложбу, сазнаћемо да су због јавног прокламовања социјалистичких идеја биле принуђене да бирају: удаја и одустајање од политичког рада или протеривање из Краљевине Србије. Одабрале су удају, али нису одустале од политичког ангажмана. Велика уметница – Надежда Петровић (1873–1915), желела је да буде сликар, а била је много више од тога: ликовни педагог, организаторка културних догађаја, ауторка ликовних критика и драмске литературе, бавила се фотографијом, сакупљањем етнографских предмета, била друштвено ангажована. Свој патриотизам исказивала је као ратни фотограф и сликар, као болничарка у Балканским ратовима и Великом рату. Потом Даница Јовановић (1886–1914), потекла из војвођанске равнице, сликарка која је успела да оствари своју „нечастиву жељу”: да студира сликарство, дипломира на Женској сликарској академији у Минхену и постане прва академска сликарка из Бешке. Њено експресивно сликарство кореспондира са наглашеним еманципаторско-патриотским осећањима која су је одвела у прерану и насилну смрт на самом почетку Великог рата.

Ту је и Милка Марковић (1869–1930), одрасла у великој глумачкој породици, која се на различите начине остварила у позоришном свету: интерпретирала је велике глумачке и оперске улоге, преводила савремене драмске ауторе, режирала запажене комаде. Прогласили су је за „нашу” Елеонору Дузе, али је и брзо препустили забораву, самоћи и сиромаштву. Султани Цијук Савић (1871–1935), студије на бечком Конзерваторијуму омогућила је Добротворна задруга „Српкиња Новосаткиња”. Изузетних гласовних могућности, Султана Цијук је као оперска звезда наступала широм Европе, а ништа мање значајну каријеру постигла наступима у новосадском и београдским позориштим, док Драгу Спасић (1876–1938) ниједна улога није прославила у толикој мери као улога Коштане у драми Боре Станковића. Указујући јој посебну част, сам писац јој је уручио ловоров венац. У дугој каријери тумачила је најзначајније хероине драмске и оперске сцене, а пред крај живота отиснула се у Америку да посебним програмом народних песама забавља српске исељенике.

Многи памте Мару Богдановић Росандић (1883 ̶ 1954) којој је, у време када фотографисање постаје омиљена женска забава и разбибрига, то постало професионално опредељење. Као прва српска школована фотографкиња, била је власница фото-атељеа у два велика града, Загребу и Београду. И када је престала професионално да се бави фотографијом, шјора Маре, како су је звали, у званичним документима и даље је с поносом истицала своје звање. Не може се заобићи ни Зузана Медвеђова (1897–1985), која је у првим сликама приказивала фрагменте из словачког живота. Након што је завршила прашку Ликовну академију, професионално се посветила сликарству, стављајући позив испред приватног живота. За Бачки Петровац представља харизматичну личност која је спојила традицију и савременост и учинила да ово место постане мали уметнички центар.

Аница Савић Ребац (1892–1953), била је јединствена јер је са тринаест година преводила Бајрона, с четрнаест објављивала песме у Бранковом колу, у Бечу је почела студије класичне филологије, а дипломирала у Београду непосредно после Великог рата. Одлично познавање филозофије и античке књижевности и многе објављене студије о овим темама, као и о Његошу, тек су јој 1946. године отворили врата Филозофског факултета у Београду, где постаје редовни професор. Више је него интригантна личност Камила Ила Кофлер (рођена у Бечу 1911, а преминула у Њу Делхију 1955), која је завршила вајање као полазница прве генерације класе Петра Палавичинија у уметничкој школи у Београду, када је заволела фотографију, којом је почела професионално да се бави у Паризу, а наставила у Сједињеним Америчким Државама.

Сусрећемо се и са Зденком Живковић (1921–2011), која је читав живот посветила заштити и очувању фреско сликарства у Србији: спрецијалозовала се за копирање фресака и била учесник велике акције копирања средњовековних фресака за изложбу у Паризу 1951. године. Сачувала је од заборава многа ремек-дела зидног сликарства од средњег века па до последњих година српског барока.

И на крају, закључујемо са Анкицом Опрешник (1919–2005), чије су графике биле запажене од најранијих дана њене каријере. Наступила је у југословенској селекцији Венецијанског бијенала 1954. године, један је од оснивача Галерије Графичког колектива, лауреат је многих награда на великим графичким изложбама, али је најзначајнија компонента њеног графичког рада лична исповест коју развија у многобројним циклусима.