Божана ‒ сликар костима

Било је то у време када је Олимп још постојао за све нас, када се Зевс одлучио да од Божане Јовановић начини богињу. Мушки кројачи скакутали су на њеним пробама као пажеви у бестелесном стању, а кројачице лебделе као нимфе…

Овако редитељ Паоло Мађели пише о Божани Јовановић, уметници костимографкињи (1932‒2020), која је својим креацијама померала време.

„Божана ‒ сликар костима” назив је изложбе која ће бити отворена вечерас од 18.00 сати у Музеју Народног позоришта у Београду уз учешће бројних уметника: Тање Бошковић, Светлане Бојковић, Душке Драгичевић, Константина Костјукова, Ане Павловић… Коаутори поставке су Душица Кнежевић и Ивана Жигон, које су на овом подухвату истрајавале више од шест месеци.

– Могу да причам о нечему што многима није познато. Било је то на нашој премијери „Харолд и Мод”, у БДП-у 1980. године. На премијеру је дошао мој пријатељ, Франко Зефирели. На крају представе тај Фиорентинац неугодни, отров неодољиви, честита свима од срца, а мени каже: „Остајем још три дана, организуј разгледавање Божаниног фундуса! Морам видети. Морам! То ти је, мали, наредба!” – сећа се Мађели и додаје:

– Многи не знају да је Зефирели, велики филмски, театарски и оперски редитељ, почео као сценограф и костимограф Лукина Висконтија и да је наставио често у својим делима сам да ради декор и костиме, али ето заљубио се у Божанине костиме на први поглед. Франко је звао Божану пуно пута. Четири или пет година касније у Милану ме је питао за њу. Али она није радо путовала. Франко је умро 2019. године. Мислим да је отишао да је чека. Наћи ће он њу. Уосталом, она је богиња.

Редитељка Ивана Вујић била је иницијатор изложбе у част Божане Јовановић која је завршила Академију примењених уметности, Одсек сценографије, код професора Миленка Шербана. После дипломирања, шест месеци је боравила у Паризу код Пола Колена. У Народном позоришту у Београду радила је као костимограф на више од 140 представа, од чега су 25 били балети. Стварала је у свим већим градовима Југославије, али и у Москви, Берлину, Бриселу, Трсту, Стокхолму... и за своје креација награђивана је највећим еснафским признањима. Сарађивала је са Бојаном Ступицом, Матом Милошевићем, Мирославом Беловићем, Стевом Жигоном, Јагошем Марковићем… Радила је костиме у десет филмова: „Мали човек”, „Љубав и мода, „Чудна девојка” … и бројним телевизијским драмама.

– Поред њених верних сарадница: кројачица и модисткиња, друштво за разговор током 60 година рада биле су личности које је одабирала светска литература. Тражила је Божана од органдина да буде нестварнији, од тила да буде још прозрачнији, од муслина да буде лакши, а од плиша да буде још баршунастији – каже Ивана Жигон, док Тања Бошковић бележи:

– За ту акскетски предану уметницу није постојала ниједна препрека на путу савршенства. Речца „не” није постајала у вокабулару њених боја и поступака, а реч „немогуће” се увек претварала у додирљивост неухватљивог. Тако је Божана за време санкција, деведесетих година, у недостатку материјала сачинила за балет више од стотину костима од обичне газе. Тим шеширима и хаљинама од апотекарског материјала још једном је потврдила да је сваки њен костим био не само одевни предмет већ и завој и балзам за сваку од рана коју смо ми глумци делили са својим ликовима.

Константин Костјуков примећује да од Божане Јовановић није било ни већег уметника, ни скромнијег човека. Када би се погледао у огледало у њеном костиму, пред саму представу, имао је, каже, утисак да се заправо обукао у улогу у којој треба да заигра кроз само неколико минута. За део успеха у каријери захвалан је великој Божани, које се сећа уз велику благодарност.

Иза себе Божана Јовановић оставила је незамисливих 500 премијерних костимографских остварења у којима је понекад било и по 300 костима, и свога вољеног сина Петра.