Božana ‒ slikar kostima

Bilo je to u vreme kada je Olimp još postojao za sve nas, kada se Zevs odlučio da od Božane Jovanović načini boginju. Muški krojači skakutali su na njenim probama kao paževi u bestelesnom stanju, a krojačice lebdele kao nimfe…

Ovako reditelj Paolo Mađeli piše o Božani Jovanović, umetnici kostimografkinji (1932‒2020), koja je svojim kreacijama pomerala vreme.

„Božana ‒ slikar kostima” naziv je izložbe koja će biti otvorena večeras od 18.00 sati u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu uz učešće brojnih umetnika: Tanje Bošković, Svetlane Bojković, Duške Dragičević, Konstantina Kostjukova, Ane Pavlović… Koautori postavke su Dušica Knežević i Ivana Žigon, koje su na ovom poduhvatu istrajavale više od šest meseci.

– Mogu da pričam o nečemu što mnogima nije poznato. Bilo je to na našoj premijeri „Harold i Mod”, u BDP-u 1980. godine. Na premijeru je došao moj prijatelj, Franko Zefireli. Na kraju predstave taj Fiorentinac neugodni, otrov neodoljivi, čestita svima od srca, a meni kaže: „Ostajem još tri dana, organizuj razgledavanje Božaninog fundusa! Moram videti. Moram! To ti je, mali, naredba!” – seća se Mađeli i dodaje:

– Mnogi ne znaju da je Zefireli, veliki filmski, teatarski i operski reditelj, počeo kao scenograf i kostimograf Lukina Viskontija i da je nastavio često u svojim delima sam da radi dekor i kostime, ali eto zaljubio se u Božanine kostime na prvi pogled. Franko je zvao Božanu puno puta. Četiri ili pet godina kasnije u Milanu me je pitao za nju. Ali ona nije rado putovala. Franko je umro 2019. godine. Mislim da je otišao da je čeka. Naći će on nju. Uostalom, ona je boginja.

Rediteljka Ivana Vujić bila je inicijator izložbe u čast Božane Jovanović koja je završila Akademiju primenjenih umetnosti, Odsek scenografije, kod profesora Milenka Šerbana. Posle diplomiranja, šest meseci je boravila u Parizu kod Pola Kolena. U Narodnom pozorištu u Beogradu radila je kao kostimograf na više od 140 predstava, od čega su 25 bili baleti. Stvarala je u svim većim gradovima Jugoslavije, ali i u Moskvi, Berlinu, Briselu, Trstu, Stokholmu... i za svoje kreacija nagrađivana je najvećim esnafskim priznanjima. Sarađivala je sa Bojanom Stupicom, Matom Miloševićem, Miroslavom Belovićem, Stevom Žigonom, Jagošem Markovićem… Radila je kostime u deset filmova: „Mali čovek”, „Ljubav i moda, „Čudna devojka” … i brojnim televizijskim dramama.

– Pored njenih vernih saradnica: krojačica i modistkinja, društvo za razgovor tokom 60 godina rada bile su ličnosti koje je odabirala svetska literatura. Tražila je Božana od organdina da bude nestvarniji, od tila da bude još prozračniji, od muslina da bude lakši, a od pliša da bude još baršunastiji – kaže Ivana Žigon, dok Tanja Bošković beleži:

– Za tu aksketski predanu umetnicu nije postojala nijedna prepreka na putu savršenstva. Rečca „ne” nije postajala u vokabularu njenih boja i postupaka, a reč „nemoguće” se uvek pretvarala u dodirljivost neuhvatljivog. Tako je Božana za vreme sankcija, devedesetih godina, u nedostatku materijala sačinila za balet više od stotinu kostima od obične gaze. Tim šeširima i haljinama od apotekarskog materijala još jednom je potvrdila da je svaki njen kostim bio ne samo odevni predmet već i zavoj i balzam za svaku od rana koju smo mi glumci delili sa svojim likovima.

Konstantin Kostjukov primećuje da od Božane Jovanović nije bilo ni većeg umetnika, ni skromnijeg čoveka. Kada bi se pogledao u ogledalo u njenom kostimu, pred samu predstavu, imao je, kaže, utisak da se zapravo obukao u ulogu u kojoj treba da zaigra kroz samo nekoliko minuta. Za deo uspeha u karijeri zahvalan je velikoj Božani, koje se seća uz veliku blagodarnost.

Iza sebe Božana Jovanović ostavila je nezamislivih 500 premijernih kostimografskih ostvarenja u kojima je ponekad bilo i po 300 kostima, i svoga voljenog sina Petra.