Исток–Запад, цикцак

Уместо да буде захвалан Бугарској, Црној Гори и Северној Македонији, које су забраном прелета авиона шефа руске дипломатије онемогућиле његову провокативну посету Београду, Александар Вучић је три балканске земље назвао „чопором” који слепо следи директиве Запада.

„Они који су спречили долазак Сергеја Лаврова не желе мир, они сањају пораз Русије”, ојачао је овај став министар опште праксе на месту министра унутрашњих послова Александар Вулин, задужен за расипање љубави према Владимиру Путину. „Србија је поносна што није део антируске хистерије, а земље које јесу имаће времена и да се стиде.”

Тиме је, засад, завршен први чин дипломатског водвиља у коме су главне улоге имали председник Србије и шеф дипломатије Кремља.

Председници Русије и Србије недавно су у телефонском разговору размотрили кључна питања билатералних односа: Москва је прихватила трогодишњи уговор о испорукама гаса по повлашћеној цени, Београд је поновио да се неће прикључити западним санкцијама, а разговарало се и о Косову.

Како није пракса да се у дипломатској равни утврђује градиво савладано на председничком нивоу, постављају се питања зашто је Лавров намеравао да дође у Београд и да ли је сам себе „позвао”.

Јасно је да Србија предлог Москве није могла да одбије, што због руске подршке територијалном интегритету (Косово), што због гаса. А онда се испоставило да је Кремљ, како је потврдио Лавров, „безусловно” заинтересован за позицију Србије, па је физичким присуством желео да Србију додатно одвоји од Запада и веже је за Русију.

Потврђујући да је западни Балкан увелико део украјинског фронта, оптужио је Запад да онемогућава слободу избора спољних политика држава региона, да ствара „затворени Балкан”. „ЕУ жели да земље кандидати безусловно прихвате антируску политику.” Србији је понуђена слобода да изабере пут – ка Русији.

Док понавља да нико неће разрушити пријатељство Србије и Русије и обавезује Београд, из Москве стижу балистичке претње Бугарској, Црној Гори и Северној Македонији. Помињањем Косова и Босне и Херцеговине дао је до знања да ни усред украјинског рата Русија нема немеру да престане да се ангажује на западном Балкану на начин који дестабилизује и Европску унију и регион.

Могуће је да је шеф руске дипломатије требало да разради финесе енергетског уговора: да саопшти захтеве Кремља и утврди политичку цену за јефтинији гас. Шта ће Вучић ако га Путин позове на потписивање уговора?

Москва неће одустати од намере да председника Србије убеди да у нову власт укључи најпоузданије партнере Русије: социјалисте који су тренутно на мети критика владајућих напредњака. Пошто није стигао у Београд, Лавров је српског министра иностраних послова позвао у Москву.

Рус је имао и други, можда и важнији мотив: да Србију употреби као плацдарм ширења познатог наратива о агресији НАТО-а, која је Москву приморала да интервенише у Украјини, да Западу покаже да Русија није максимално изолована, што је и порука руској јавности.

Русија је на губитку јер није реализовала план, а пружила је прилику ЕУ да има завршну реч. Многи овде тврде да је Србија без икакве сопствене заслуге добро прошла – све захваљујући храбрости три балканске земље које су несумњиво добитници ове дипломатске кризе. Сумњам у тај повољни исход.

То што је посета отказана можда је Вучићу донело олакшање, мали предах како би наставио с политиком балансиране неутралности: смањити притисак Запада који захтева придруживање санкцијама Русији, а истовремено избећи превелико замерање Москви. Проблем је што време те политике брзо истиче, као што показују Финска и Шведска, па и Швајцарска.

Вучић је Србију обезбедио гасом, у одређеним тренуцима показао негодовање због Путиновог поређења независности Косова с две самопроглашене народне републике на истоку Украјине, али не мислим да је, како пише немачки „Зидојче цајтунг”, спреман да окрене леђа Путину.

Вучић је добио прилику да остане неутралан, али његово реаговање на ситуацију око Лаврова показало је да је бранио Русе, а нападао Запад. Говорио је о „хистерији” и организованим нападима на Србију због посете. „Не пристајемо да будемо део чопора”, сасвим недипломатски је циљао на Софију, Подгорицу и Скопље. Да ли то значи сврставање у „чопор” с Белорусијом?

Иако је Београд избегао да буде домаћин једном од главних протагониста агресивне Путинове политике, таква реаговања потврђују закључак да је Вучићева Србија ближа Русији, а да је договор о гасу Србије и „Гаспрома” нови доказ подривања заједничке европске политике.

Какву ће и колику цену онда Србија морати да плати на Западу? То умногоме зависи од Берлина. Тамо неки од коалиционих партнера већ траже да се замрзну преговори ЕУ и Србије. Вучић ће морати да саслуша „тешке поруке” које му данас доноси немачки канцелар Олаф Шолц, премијер земље која је најважнији партнер у ЕУ.

Уколико Шолц настави с политиком толеранције Ангеле Меркел, Вучић би прошао некажњено и могао би да несметано учвршћује своју ауторитарну власт и да гради култ личности бољшевичког типа. Не делује да ће бити тако. Према саопштењу Шолцовог кабинета, канцелар ће у Београду покренути тему „даљих заједничких реакција” на руску агресију, а на сусрет с Вучићем стиже испраћен нацртом резолуције Бундестага о БиХ, у којој ће се тражити и дистанцирање Београда од „сепаратиста”.

Пошто се солидарисао с Русијом око забране прелета, Вучић брзо мења плочу и наговештава да „Србија мора да пожури на свом европском путу”. Али, време истиче. Чека се тренутак опредељења. Нема пријатељства с две стране које су у тешком непријатељству. Тек када Шолц напусти Београд нешто прецизније ће се знати да ли је Србија руска политичка бушотина Европе или земља привржена вредностима западне демократије.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa