Двојаки стандарди нису прихватљиви

Његова екселенција Томас Шиб, амбасадор СР Немачке који ускоро одлази из Србије на нову дужност, дао је за недељну „Политику” интервју који је изазвао интересовање читалаца. Један његов одговор заслужује да му се посвети посебна пажња.

На питање у чему је разлика између заштите територијалног интегритета Украјине и Србије, господин амбасадор је без двоумљења и било какве ограде устврдио да Донбас и Косово никако не могу да се пореде.

Господин Шиб је без увијања рекао и да су Албанци с Косова и Метохије угњетавани и искључени из јавног живота Југославије. Међународна заједница је водила дуге преговоре који нису уродили плодом. Тиме су исцрпљена сва дипломатска средства за мирно решавање конфликта и спречавање хуманитарне катастрофе, па се НАТО одлучио за војну агресију на Југославију како би наводно спречио хуманитарну катастрофу.

Ако се говори овако као што то чини господин амбасадор, онда се може извући закључак да је само Србија крива што је напало 19 чланица НАТО-а.

Да ли је тако како жели да нас увери господин Шиб?

Наравно да није. „Заборавио” је господин Шиб да каже много шта. Између осталог, да су Албанци још 1981. године почели с масовним протестима. Иако су имали висок степен аутономије у оквиру СР Србије и Југославије, која им је гарантовала сва политичка и грађанска права, они се нису тиме задовољавали. Њихов крајњи циљ била је република у тадашњој Југославији, да би онда као конститутивни народ отишли и корак даље и отцепили се од Србије и Југославије и припојили својој матици Албанији. За остваривање тог радикалног циља скоро пуне две деценије употребљавали су екстремне методе, иако међународно право не предвиђа да националне мањине имају право на стварање своје државе у оквиру постојеће.

Све је то вероватно добро познато господину Шибу, који покушава да брани нешто што се не може никако бранити. Познато је све то било и међународној заједници, која је стајала иза овог сепаратизма Албанаца с КиМ.

Подржавајући такав сепаратизам САД и ЕУ охрабривале су сепаратистичке покрете и другде у свету и додатно угрозиле стабилност Балкана. Убрзо су уследили међунационални проблеми у Македонији. Дошло је до сепаратистичког покрета у Каталонији, који је брутално угушен, а вођа Карлес Пуђдемон и његови сарадници добили су вишегодишње казне затвора.

Помажући албанским побуњеницима на Космету, САД и водеће земље ЕУ, међу којима Немачка има најважнију улогу, постале су саучесници у етничком чишћењу мањина. Све то нимало не смета господину Шибу да излази с оваквим ставовима у јавност. Његов претходник господин Цобел пре десетак година јавно нам је претио да, уколико не признамо Косово, лако можемо остати без Војводине и Санџака.

Дакле, то је доследна „принципијелна политика” Немачке коју господин Шиб олако промовише у Србији.

Ништа господину амбасадору не смета да каже како Донбас и Косово не могу никако да се упореде. Треба подсетити јавност да је 2014. у Украјини дошло до смене легално изабраног председника републике Виктора Јануковича, који је желео добре односе с Руском Федерацијом. Верујем да господину Шибу није непознато да је од тада до данас у Донбасу и Луганску убијено око 120 деце и око 14.000 Руса. Сигурно му је познато и да се нису поштоване ни одредбе Минских споразума да Руси који живе у Украјини неће бити дискриминисани.

Упркос свим тим чињеницама, познатим сваком иоле упућеном посматрачу, то нимало не смета господину амбасадору да нас уверава како Немачка и остале чланице ЕУ, као и САД, воде принципијелну политику, и да би требало да и ми и Руси прихватимо такве двојаке стандарде водећих западних земаља.

Радослав Медић,
новинар, Оџаци