Субота, 13.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Велики српски шпијун Петер Брудерман

Каплар из Тополе Милоје Петровић 1914. под лажним именом постао немачки агент у Солуну и заслужио орден ратног крста Француске
Искрцавање Српске војске из лађе са Крфа у Микри код Солуна 1916. (Фото: „Шумадијска дивизија”)

Чачак – Прве ратне године по Солуну се рашчуло о Петеру Брудерману. Како и не би кад је свака сила те 1914. имала у грчкој луци своју обавештајну службу и агенте, а тај аустријски војник је наводно у борби на Дрини био контузован и заробљен, али је упркос ранама успео да побегне из логора у Нишу. Сад је по солунским гостионицама приповедао да ће рат трајати највише један месец јер је Србија на коленима.

Он је, ето, рањеник невољник који проба да се збрине у великом пристаништу, тек две године раније ослобођеном од Турака. Приђе му човек и на српском, знајући за његове приче, и рече да се јави аустријском конзулату у граду. Овај оде тамо, прими га шеф обавештајаца Хофленер, разговарају на немачком.

‒ Бечлија? И ја сам ‒ рече Хофленер. Из које сте јединице?

‒ Пети пук 21. ландверске дивизије. Рањен сам на Дрини. Отац је Немац, Баварац, мајка Мађарица, ја рођен у Бечу. Живели смо неко време у Суботици где ми је отац имао браварску радионицу, ту сам научио српски.

Попунио је упитник о томе којим вештинама располаже. Уследила је, дабоме, провера аустроугарског конзулата, а из Беча у Солун Хофленеру ускоро стигао одговор: Петер Брудерман нестао ноћу између 9. и 10. августа 1914. приликом форсирања Дрине и преласка у Србију. Није на списку погинулих. Служио у 1. чети 2. батаљона 5. пука 21. ландверске дивизије 8. корпуса.

И тако добије улогу шпијуна који ради за Немце. Хофленеров послушко набави му одело, да 500 драхми за трошак и направе му свечану вечеру у „Сплендиду”, пошто је постао њихов агент. На банкет је дошао и генерални конзул Немачке у Солуну Холгел, са супругом Елзом, а појавио се и бугарски конзул Сљедков, са својом Цветом.

– Видим из упитника да сте студирали право у Бечу? ‒ знатижељан је Хофленер.

‒ Рат ме омео, нисам завршио.

 – Учили сте и француски.

‒ Приватно, мој отац је желео да се бавим дипломатијом.

Сутрадан је један човек прерушен у грчког калуђера дошао у српски конзулат у Солуну и тражио одмах да види Михаила Банковића, који је био задужен за наше обавештајце. Скинуо је камилавку и загрлили су се. Био је то Милоје Петровић, лажни Петер Брудерман, док је прави Петер остао у логору у Нишу и за њега нико више није смео знати.

Каплар српске војске, по имену Милоје Петровић, студирао је правне науке у Бечу и Лозани, учио марљиво језике што му је ишло и ближио се час кад ће стрицу, трговцу из Тополе Алекси Петровићу, који га је школовао, моћи да каже: „Чича, постао сам учен човек. Благодарим на твојој помоћи.” Тешко рањен у бици код Куманова маштао је да се врати на студије у Лозану и ни слутио није да ће му се 9. августа 1914. живот окренути наглавачке.

Милоје је тада управо био у припремљеном транспорту за фронт против Бугара, кад стиже наредба да се хитно јави обавештајном одсеку Врховне команде. Сат касније био је у кабинету пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Ту је затекао једног мајора лепих уфитиљених бркова и приде младог човека у грађанском оделу. Убрзо је сазнао да су то мајор Воја Танкосић и резервни потпоручник Коста Војиновић.

Апис га упита које језике говори, а он ће:

‒ Немачки и француски одлично, енглески и италијански онако.

‒ Потребан нам је млад и храбар обавештајац.

‒ Спреман сам да служим својој отаџбини на сваки начин.

Ту ноћ проведену на Дрини у селу Курјачици, заправо на Ади, памти јер је Апис од мајора Танкосића тражио да како зна и уме зароби једног аустроугарског официра. Ту поруку је донео, вративши се од Аписа, каплар Милоје. Мајор Танкосић и један војник одоше кроз ноћ, преко Дрине и ускоро су отуда водили високог швапског старешину и његовог ордонанса. Онај официр рече да је генералштабни мајор, дрхти и моли их да му кажу хоће ли бити убијен. Милоје за име упита младог војника из мајорове пратње?

‒ Петер Брудерман, ордонанс господина мајора – рече овај.

У кабинету, касније, Апис се обрати Милоју:

‒ Имам за вас један важан задатак у Солуну...

‒ Нисам ожењен, имам само мајку и млађу сестру и једног стрица који ме школовао. Могу ли да знам шта ћу радити тамо?

‒ Јавићете се нашем конзулу Рајку Винтровићу. Солун је за нас веома интересантан, пун је свакојаких шпијуна. Обратите пажњу на бугарски конзулат. Видећете већ шта ту има, ко се све мува и ради за наше непријатеље...

Тако је млади Шумадинац, којем су биле само 24 године, кренуо стазом врхунске шпијунске каријере. По Аписовој заповеди био је и у пратњи старог краља Петра током Колубарске битке, касније и пратилац др Арчибалда Рајса, који му је пре рата предавао на студијама у Лозани.

Августа 1917. Француска врховна команда одликовала је Милоја Петровића оредном ратног крста са палмом за заслуге стечене у раду обавештајне службе. У акту српској Врховној команди наведено је да се „потпоручник Милоје Петровић одликује за подвиге у раду обавештајне службе и да је жеља генерала Сараја да му ово одликовање лично уручи на скромној свечаности”.

Генерал Морис Сарај, заповедник француске војске у Солуну рекао је да високо одликовање додељује младом потпоручнику због тога што је успео да у Солуну паралише рад аустријске, немачке и бугарске обавештајне службе, а посебно за учешће у акцијама на откривању злочинаца који су припремали атентат на румунског краља Фердинанда и откривању база немачких сумарена у Јадранском мору.

Француска команда у преписци око одликовања Петровића погрешно титулише као потпоручника, иако је био само каплар. Пошто није имало смисла да се у цивилном, дакле капларском оделу појави пред генералом и прими одликовање, Петровић је на предлог новог шефа српске обавештајне службе у Солуну, пуковника Калафатовића, одмах пре свечаности унапређен у чин потпоручника и на време му је обезбеђена одговарајућа униформа – забележио је чачански књижевник Антоније Ђурић у својој повесници „По заповести Србије”.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.