Mеђу јавом и мед сном

Знам, помислили сте – да ли читати, као озбиљан, новински текст који своју поенту у наслову изражава већини читалаца познатим стихом Лазе Костића? Какве везе има анализа једног политичког концепта и његове потенцијалне примене од стране наше земље с поезијом?

Нема, наравно, никакве директне везе, али напросто нисам могао одолети да не искористим мисао песника, не само стога што спада у ону врсту поезије коју књижевни стручњаци називају рефлексивном, то јест мисаоном, па се у томе може наћи некаква веза с покушајем аналогног поступка аутора овог текста, него првенствено зато што погађа алкарски „у сриду” моју оцену да се однос не само просечног грађанина него и многих припадника друштвене елите, (назови)аналитичара и политичара према концепту неутралности Србије креће управо „међу јавом и мед сном”.

А шта заправо значи неутралност? Десетине дефиниција у разним уџбеницима и лексиконима међународних односа и међународног права и сајтовима попут „Википедије” на интернету разликују се углавном у неким детаљима, али суштина се своди на заузимање непристрасне позиције у ратном сукобу других земаља тиме што се у рату нити учествује, нити пружа помоћ једној од сукобљених страна. Треба нагласити да само то што нека држава не учествује директно у рату не значи аутоматски да је и неутрална. Међународно право је питању неутралности посветило велику пажњу, што је резултирало и усвајањем изричитих ставова према правима и дужностима неутралних земаља у ратовима на копну и мору у Хашкој конвенцији из 1907. године. Иако постоји доста стручних мишљења да би те одредбе требало иновирати због бројних промена у вођењу ратова током од тада протеклих више од стотину година, то се није догодило и вероватно се неће догодити у блиској будућности, али то већ спада у оно што просечан читалац сматра цепидлачењем залудних теоретичара. Зато, а и због ограниченог новинског простора за овај текст, свима који су за то препоручујем да погледају радове Милана Бартоша, Ранка Петковића, Даворина Рудолфа – као „класика” за ту тему с ових простора, као и млађих аутора Игора Новаковића, Божидара Форце, Јелене Радман, Милоша Јовановића, Милице Митровић и бројних студената који су тему образлагали у својим дипломским и мастер радовима. Извињавам се свим нашим ауторима на тему чије радове, нажалост, нисам стигао прочитати, али и њих је могуће наћи у фондовима већих библиотека, па заинтересовани читалац лако може да упореди њихове ставове с мојима.

Коначно, да изнесем оне за које сматрам да су најважнији за јавну расправу о питању неутралности Србије.

Прво, није реално очекивати да би се друге државе (а то је неопходно) сложиле да Србија – ако би то и хтела – добије статус трајно неутралне државе. А, пракса је то показала, само су државе које су прихватане као трајно неутралне биле поштеђене од ратова и разарања. Примери попут онога пред почетак Другог светског рата када су Белгија и Холандија, те Данска и Норвешка прогласиле неутралност, а Немачка није то поштовала, него их окупирала, и других широм света, илуструју такав закључак. Уз то, не сме се заборавити да трајна неутралност подразумева и обавезу за будућност, односно неку врсту „бланко менице” да ћете се тако понашати и у евентуалним сукобима у будућности, а да не можете сада предвидети какви ће они стварно бити и како би могли да утичу на ваше интересе.

Друго, неутралност проглашена од стране неке државе, како пракса показује, поштује се готово једино у случајевима када је та земља географски далеко од места непосредног ратног сукоба (циници би рекли, на периферији), чиме њена територија није битна за стратегијске правце и логистичке руте, као што показују примери Шпаније и Португалије у Другом светском рату. У нашем случају, мора се прихватити могућност оружаних сукоба како далеко од нас тако и у ближем окружењу. У том другом случају не може се очекивати да би наша прокламована неутралност, с једне стране, била озбиљно схваћена и поштована од стране моћнијих земаља или војних алијанси, а, с друге, ни искључити претпоставку да би на неки начин и интереси Србије били непосредно угрожени, а тражити савезника/савезнике у таквим околностима било би тешко и коштало веома много – и материјално, и политички.

Треће, кад смо већ код коштања, неутралност захтева много финансијских средстава, већу војну бројност и што је могуће софистициранију оружану силу. Није случајно што су је стога прокламовале углавном богате земље, посебно у новије доба (уз Швајцарску, као парадигму, треба размислити да су то (биле) и Шведска, Финска, Аустрија, Јапан, а однедавно и нама слабо позната нафтом и гасом богата земља – Туркменистан. Она подразумева и много интензивније позивање резервног састава на војне вежбе, што је двоструки трошак – за државу, али и за фирме из којих позвани долазе. Неки стручњаци кажу да, након почетног елана у спровођењу тога у пракси, посебно у случају да се облици директног угрожавања земље у неком рату не виде, наилази дужи период слабљења мотивације и борбеног морала људи позваних на војне вежбе. Постоје, истина, и студије које тврде да то није тачно и да, на пример, у Швајцарској и Шведској више доприноси схватању да се тиме извршава једна грађанска обавеза него схватању да се ради о пуком испуњавању воље владајућих војних и цивилних кругова. Зато се питам да ли наша држава има довољно и материјалних, тј. финансијских капацитета и довољно људи за тзв. резервни састав јер у оба та питања не стојимо нимало добро (што је најблажи израз који могу употребити).

Четврто, (само)проглашење неутралности, а посебно тзв. војне неутралности, код других актера међународне политике по правилу изазива подозрење да се ради о пропагандној флоскули, а не стварној политици. Доминантни вредносни систем, тј. идеологија, треба то отворено признати, одређује склоност ка неком од актера могућег озбиљног конфликта. Да ли је онда уопште могуће остати стварно неутралан? Ако не можемо то да питамо Американце који су живели у време Вудроа Вилсона, још увек, на срећу, има довољно оних који могу да посведоче да је и Рузвелт изманипулисао америчко јавно мњење проглашавањем неутралности и истовременим војним испорукама Великој Британији, да би на крају ушао у рат.

Пето, неутралност – што би рекли моји студенти – по дифолту подразумева потпуну пасивност државе у међународним збивањима. Тито је, суочен с идејама о прихватању неутралности као могућег новог концепта спољне политике након сукоба са Стаљином, а истовремено лошег стања у односима са Западом, говорио да би то значило добровољно прихватање да будете објект, а не субјект/актер међународне политике, што би за земљу на важном геополитичком месту значило велико оптерећење и практично сталну дефанзивну позицију у односима с другим актерима међународне политике.

Шесто, седмо, осмо… Могло би се набрајати још подоста чинилаца који показују да прогласити неутралност – и потпуну и тзв. војну – није тешко, али да то не значи да ће бити и успешно, односно довести до тога да се избегну по државне интересе неповољни развоји догађаја. Зато би требало организовати јавне расправе о предностима и слабостима концепата и трајне и „војне неутралности” Србије. То би подразумевало и тражење неких нових решења, попут концепта „војне несврстаности” – развијеног у Шведској и слично.

Међутим, бојим се, неће се то догодити. Знајући наше менталитете, усуђујем се рећи да креатори политике не желе нешто такво јер су прилично самоуверени у сопствено разумевање ситуације у савременом свету, а суприпадници интелектуалне елите навикли да на венчањима, славама и сличним окупљањима ад хок објашњавају политику, а обични грађани да се препусте чарима онога што Американци називају „wishful thinking”, а ми кажемо: Што се баби хтило, то се баби снило. Зато је Костићев бесмртни стих у наслову овог текста.

*Прoфесор Факултета политичких наука у пензији