Мађионичарево заговарање

Време је! Време је! – опомиње један од највећих писаца руске и светске књижевности Михаил Афанасијевич Булгаков (1891–1940), у једном од последњих поглавља свог ремек-дела, романа „Мајстор и Маргарита”.

То Булгаков позива да се решимо светских брига и да нађемо своје уточиште, као и некоћ Пушкин, или Љермонтов, чија песма, како је уочила Лидија Јановска, одзвања са последњих страница „Мајстора и Маргарите”: „Излазим на пут ја усамљен...”

Пред нама је овога лета, у оквиру Белефа, била још једна од драматизација „Мајстора и Маргарите”. Довољно да се подсетимо на Булгаковљеву личну голготу, на роман у роману који нас води у Стаљинову Москву тридесетих година 20. века, и у Јудеју Понтија Пилата и страдања Христовог. Али, и у један фантастични свет у којем ће чак и најчудније и најзлобније ствари послужити сврси да свако добије према својим заслугама. Да вечити уметник Мајстор, као и његов јунак Пилат, мучен кривицом у бесконачности романа, заслужи мир и слободу, али не и светлост...

(/slika2)Михаил Булгаков живео је и умро прогањан у најмрачнијим годинама стаљинизма. У листу „Грозни”, који је у доба грађанског рата излазио на Кавказу, 13. новембра 1919. године, написао је:

– Безумље последње две године гурнуло нас је на ужасан пут, и више нема заустављања, нема одмора. Почели смо да испијамо свој пехар и испићемо га до дна. Тамо, на западу, светлуцаће безбројне електричне светлости, пилоти ће пробијати покорени ваздух, тамо ће људи да граде, истражују, штампају, уче...

Када је 1929. године упознао своју трећу супругу Јелену Сергејевну, која је инспирисала настанак лика Маргарите, делио је судбину својих сународника у глади и немаштини, али је тада почела и хајка критике и штампе на њега, због романа „Бела гарда” и „Дома Турбиних”. Оптуживали су га за антисовјетизам. Јелена Сергејевна у то време упитала га је зашто не напише драму о Црвеној армији. Причала је да ју је погледао разрогачених очију и рекао: „Како не разумете, веома бих желео да напишем такву драму. Али ја не могу да пишем о нечему што не разумем.”

Много је писано о односу Булгакова и Стаљина. Били су толико идеолошки супротстављени да је та притајена игра мачке и миша у неким моментима личила на својеврсну изопачену блискост.

Ако је Јелена Сергејевна инспирисала настанак Маргарите, онда је Стаљин инспирисао настанак романескног ђавола – Воланда. Булгаков је желео да побегне, Стаљин га није пуштао, систематски га уништавајући. Писац је спаљивао рукописе, који нису хтели да изгоре. Очајни Булгаков се 1929. године писмом обратио Стаљину и шесторици других чланова владе да му одобре одлазак у иностранство. Захтев није био услишен. После Стаљиновог телефонског позива Булгаков је добио место помоћника режисера у „Мехату”, уметничком московском позоришту у којем је директор био Станиславски. Булгаков је чак и написао драму „Батум” о Стаљину, али је убрзо „са врха” стигла директива „да није дозвољено приказивати Стаљина у једној имагинарној ситуацији”.

– На широком пољу руске литературе ја сам био књижевни вук. Мени су саветовали да префарбам длаку. То није леп савет. Префарбани или острижени вук подсећа на пудлицу, говорио је Булгаков.

Преминуо је 1940. године. На самртничкој постељи замолио је супругу Јелену Сергејевну да кад-тад објави „Мајстора и Маргариту”, роман који је писао од 1929. године. Она је завет успела да оствари тек 1966. године, после Стаљинове смрти. Причала је да све до 1950. године на гробу Михаила Булгакова није било ни крста ни споменика, све док једног дана на гробљу није приметила велики камен. Радници су јој објаснили да је то „Голгота”, постоље крста који је стајао на гробу Гогоља, бачено када су Гогољу поставили нови споменик. Јелена Сергејевна је тај камен поставила на гроб Булгакова, баш као што је он једном записао, сећајући се Гогоља: „Покриј ме својим гвозденим шињелом”.

Набоков је писао да се Гогољеви јунаци расипају преко страница његових књига, или јашу на његовом перу као вештица на метли, а да је Чичиков налик на самог ђавола. „Мађионичарево заговарање једна је од одлика Гогољевог стила. Разлика између комичне и космичке стране ствари зависи од једног шуштавог сугласника”, рекао је Набоков за Гогољев свет, а исто се може рећи и за свет „Мајстора и Маргарите” Булгакова.

Процес споре рехабилитације Булгакова почео је у Совјетском Савезу 1954. године, а тек 1991. године, на стогодишњицу рођења великог писца, влада председника Михаила Горбачова „признала је Булгакову генијалност”. Те године људи су, као на ходочашћу, походили Булгаковљев „стан број 50”, описан и у „Мајстору и Маргарити”, писали су поруке по зидовима. Једна је, према извештајима „Њујорк тајмса”, гласила: „Нећемо ђавола!”.

-----------------------------------------------------------

Булгаков код нас

Код нас Булгаков је живео и у позоришту и на филму, а његова дела објављивале су све важније издавачке куће, од СКЗ и „Народне књиге” до „Просвете” и Нолита. Преводили су их Злата Коцић, Милан Чолић, а о њима дивно, и много, писао професор Миливоје Јовановић. Поред „Мајстора”, код нас су играни и Булгаковљеви комади „Зојкин стан”, „Пурпурно острво”, „Бекство”, „Молијер”, „Иван Васиљевич”, „Псеће срце”. Филм „Мајстор и Маргарита” (1972) Александра Петровића, као југословенско-италијанска копродукција, упамћен је и по сјајним глумцима Угу Тоњацију, Мимси Фармер, Бати Живојиновићу, Павлу Вуисићу, Љуби Тадићу, Фабијану Шоваговићу, Бати Стојковићу...