Joван Цвијић и ужички матуранти

Крајем 19. и почетком 20. века, Министарство просвете Србије практиковало је да на завршне матурске испите, познате и као испити зрелости, као посебне делегате (изасланике), шаље у гимназије Београда и унутрашњости познате професоре Велике школе, односно Универзитета у Београду. Задатак им је био да надгледају рад ученика, оцене постигнуте резултате и о томе известе Министарство просвете.

Познато је да је Јован Цвијић (1865–1927) присуствовао завршном испиту гимназијских матураната Ужица 1909. године, кад је посетио и приватну женску гимназију у граду на реци Ђетињи. Из Београда је у Ужице пошао 29. маја увече, у гимназију приспео 31. маја и ту боравио до 10. јуна. Поред осталог, ту се срео с неколико својих сарадника, који су по његовим упутствима истраживали насеља и порекло становништва.

У извештају, који је 12. јуна поднео Министарству просвете, написао је да је изненађен и обрадован солидном зградом и просторијама гимназије. Саопштава да је на испит зрелости изашло 25 кандидата и констатује да је њих 15 положило испит зрелости, те су добили одговарајућа сведочанства. Десеторици ученика испит зрелости није признат, те је њих шесторо одбијено на годину дана, а четворо на три месеца.

Међу запажањима Јована Цвијића интересантно је оно да је ужичкој гимназији потребно чвршће директорство. Констатовао је да није био задовољан знањем живих језика на испиту зрелости, јер је оно веома важно за матуранте, који треба да га понесу из школе. Био је задовољнији ученичким знањем немачког, него француског језика и сматрао је да је ужичкој гимназији неопходан стручан професор француског. Посебно је указао на слаб успех из српске историје и географије српских земаља, које се нешто мало уче у нижој гимназији. Требало би, пише Јован Цвијић, географију и етнографију Балканског полуострва увести са два часа недељно у седми или осми разред гимназије.

И овом приликом, као и при прегледу рада у Првој београдској гимназији, дошао је до закључка да физичкој географији у петом разреду, уместо једног, треба дати два часа недељно, јер без тога настава нема праве резултате. Истакао је да треба смањити број часова латинског језика – уместо постојећих пет часова недељно у разредима од петог до осмог, довољна би била три часа. Добијено слободно време могло би се дати географији, етнографији и другим предметима којима се стиче опште образовање.

За приватну женску гимназију, једну од малобројних у тадашњој Србији, констатовао је да има само два разреда и да је постигнутим резултатима задовољан, с тим што није потпуно сигуран да ће се та школа одржати, иако је врло потребно да женска деца, бар већих градова у Србији, имају прилику да се школују, образују и усавршавају после завршене основне школе.

Истражујући сарадњу Јована Цвијића с Ужичанима и његов изасланички боравак у гимназији, др Илија Мисаиловић, у анализи просветитељске улоге Јована Цвијића, 2005. године је, поред осталог, констатовао и следеће: „Завршетак матурских испита није окончао Цвијићеву посету Ужицу. Ужичани су имали један добар обичај – да изасланике Министарства просвете који су учествовали на матурском испиту консултују о питањима везаним за развој локалне привреде и о оновременским научним и техничким достигнућима у свету. У овој прилици истичемо и Цвијићеву посету првој хидроцентрали у Србији, коју је покретала снага реке Ђетиње. Поред хидроцентрале, изасланик Министарства просвете посетио је и ткачку радионицу и стругару. На банкету, приређеном у част Цвијићу, овај научник је одржао пригодан говор, који, нажалост није сачуван.”
Стеван М. Станковић,
професор емеритус