Дискретни шарм глумачке величине

Брзином муње је протеклог викенда планету обишла вест да је у свом дому у јужној Француској у својој 91. години преминуо врхунски француски и европски глумац Жан-Луј Трентињан. И друштвене мреже су преплављене емотиконима искрених суза за глумачком легендом увек дискретног, али неодољивог шарма с којим је освајао генерације филмских гледалаца широм света и припадао оном корпусу уметника врхунске и дуге каријере који ће живети вечно и који су имали „рашта се родити”.

Када се помене Жан-Луј (Гзавије) Трентињан (1930–2022) призивају се одмах у сећања и бисери француског новог таласа и филм „Један човек и једна жена” Клода Лелуша, снимљен с Анук Еме и Трентињаном још 1966. године. Освојене су тада и канска „Златна палма” и још четрдесет и две међународне филмске награде, укључујући чак и два Оскара. За најбољи страни филм и за најбољи сценарио. Ово филмско ремек-дело заувек је обележило и Трентињанову успешну и дугу каријеру, баш као што је и Лелушеву. Филм за вечна времена. А за вечна времена и „Љубав” („Amour”) Михаела Ханекеа (2012), једна од најлепших љубавних прича на великом екрану свих времена. Егзистенцијалистичка, али и интимистичка и камерна драма, у којој је Ханеке дао велику посвету љубави и омаж животу који неумитно пролази, сликајући достојанство и непролазну љубав осамдесетогодишњег брачног пара, чије су улоге тумачиле две легенде француског глумишта: Жан-Луј Трентињан и Емануел Рива. Говорећи тада за „Политику”, Михаел Ханеке је о Жан-Луј Трентињану рекао и следеће: „Увек сам му се дивио и желео да радим са њим и он је био један од разлога што сам смислио овај филм и писао сценарио имајући у виду и њега и Емануел Риву, коју сам гледао у филму који је на мене имао значајан утицај, у ’Хирошима, љубави моја’. Маштао сам да их спојим на великом платну, и то ми се остварило.”

Глумац нестварне харизме, дубине и мрачних емоција Трентињан је имао дугу и истакнуту каријеру на позоришној сцени и великом екрану, али његово глумачко присуство у биоскопима чини се да никада није било јаче или жешће него у старости. У својим познијим глумачким и животним годинама он је са новом снагом на великом платну пројектовао природну оштру интелигенцију, изглед учтивости, али и згрожености над моралним празнинама и лицемерјем свега око себе. То је било најизраженије баш у Ханекеовој „Љубави” у његовој улози остарелог Жоржа, коју је и сам Трентињан сматрао својом најбољом ролом, уз ону коју је остварио у филму „Конформиста” Бернарда Бертолучија (1970), играјући младог конформисту и фашисту Марсела.

Говорећи тада, у једном од толико ретких интервјуа које је за живота давао, о овом Ханехеовом филму Трентињан је оштро одбацио идеју да волети живот значи волети и биоскопе и филм. „Ако волиш живот, нећеш да седиш у мраку у неком биоскопу, зар не? Зашто бисте то желели да урадите? Иди и живи свој живот уместо тога!”, рекао је те 2013. године пошто је освојио и свог петог „Цезара” у 60 година дугој глумачкој каријери. И он је живео тај свој живот прво као младић атлетске лепоте и несвакидашња глумачка појава у култном филму Рожеа Вадима „И бог створи жену” 1956. године. Медијски га је тада била засенила суперзвезда у настајању – Брижит Бардо, с којом је после имао и љубавну везу. Трентињан игра мрзовољног, хладнокрвног младића који се жени ликом слободоумне младе жене само да би она имала секс с другим људима. Овај филм је лансирао Брижит у небеске висине, али је Трентињан остао запамћен као сасвим ново лице и нова глумачка појава толико супротна од до тада фаворизованих европских „латинских љубавника” на филму и од у то време популарних америчких „бунтовника без разлога”.

Онижег раста, мршав и грацилан на платну је одавао утисак тешке и неукротиве личности, што је било изражено и у филму „Моја ноћ са Мод” Ерика Ромера (1969). Био је веома добар и у приказивању мрачније, несрећније и несензуалније стране секса, дочаравајући немогућност рационализације и контроле његовог ефекта по јунаке које је играо. Све је то негде било присутно и у филмовима Кшиштофа Кишловског „Три боје: црвено” и „З” Косте Гавраса, за којег је увек имао само речи хвале, као и у филмовима Клода Шаброла, Клода Берија, Франсоа Трифоа, Дина Ризија и многих других француских, европских и светских аутора (снимио је 160 филмова). И сви су га они изузетно поштовали јер је са собом доносио интелектуалну снагу и мрачне налете страсти. И ону своју недокучивост – јер се јавности осим кроз филмове никада није отварао – с којом је остао до краја живота.

Жан-Луј Трентињан је имао три супруге, троје деце (две ћерке и сина, а ћерка Мари је насилно скончала, што је на њега оставило велику емотивну последицу) и четворо унучади. Волео је да буде окружен породицом и само онима које је сматрао великим пријатељима. Међу њима је био и Марчело Мастројани...