Цена мрака

Потписник ових редова у старту је свестан да се овом причом и ставом изнетим у њој неће допасти већини читалаца. Чак ни неким државним чиновницима. Биће и оних који ће рећи да је и поткупљен.

Реч је, без даљег околишања, о поскупљењу струје. Цена киловат-часа за домаћинства повећана је пре неки дан за 8,9 одсто. Ту одлуку владе одмах су „осудиле” поједине опозиционе странке, лијући сузе над угроженим потрошачима. Којим? Вероватно најсиромашнијим. Има смисла. Ни реч, међутим, не рекоше о сталним поскупљењима бензина и нафте. То му дође као нормално. Скаче цена барела (буре од 160 литара) на светским берзама, а држава повећава акцизе. Боже мој. Виша, тржишна, сила.

Али, струја је нашто друго. За њу то не важи. Зашто? Зато, ваљда, што је то наш ресурс и што држава преко ње води социјалну политику. Ниском, контролисаном ценом струје, чува, кобајаги, стандард стотина хиљада домаћинстава која нису у стању да плаћају пуне рачуне за потрошену струју.

Ниском, готово багателном ценом киловат-сата, у односу на свет око нас, они заправо чувају џепове боље стојећих грађана, али и богаташи који струјом греју базене, џакузи каде или уводе подно грејање.

Делећи јавна предузећа између себе, као феудалне поседе, странке на власти неће да се одрекну политичке доминације над државним делом економије и на њихова руководећа места постављају своје заслужне људе. Колико и компетентне, част изузецима, неком другом приликом. И шта се дешава?

Људи и предузећа раде и послују како знају и умеју. За свој рад и резултате рада (не)одговарају чак ни странкама из којих су потекли, а држава их је у старту ослободила од сваке економске одговорности. Електропривреда Србије, НИС, Телеком, Јат, Србијагас, Србијашуме, воде… само у имену, „јавна предузећа”, имају назнаку некаквог предузетништва. И ништа више. До жељене корпоративизације каква је у тржишним земљама, у којима директоре својих електропривреда, рецимо, не смењују после сваких избора, још смо веома далеко. Даље од Сунца.

Тако ће се и догодити да Електропривреда Србије, понајмање због неспособности свог менаџмента и после овог поскупљења, 2008. завршити са 22 до 24 милијарде динара губитка. Са 5,44 евро цента за киловат-час, што је упола мање него што је у суседним и не богатијим земаља од нас, више се и не може.

Нико, наравно, не спори да у нашој електропривреди нема још могућности за уштеде и организационе промене, али од деценијама изнуриваног система, у којем чак две деценије није направљен ниједан капацитет, не може се више ни очекивати. Европа нам је поклонила стотине милиона евра за најнужније оправке електрана, али за нешто више, поготово изградњу нових електрана, упозорили су, морамо сами.

А то значи измештање социјалне политике из електропривреде тамо где јој је место, у државу и њен буџет и довођење цене струје, са свим економским и трошковним параметрима, на ниво ЕУ. Јер, тамо куда смо се упутили, у ЕУ, само тржиште познају и признају. Тада ће нам струју, по тржишној цени, продавати ЕПС или онај ко га буде купио.

Болеће, пуцаће по џепу, али и то је боље од рестрикција и мрака којим нам све више прете. Ко то сада не види и не разуме, ружећи потписника ових речи, нека садашње рачуне за струју сачува да их ускоро утешно чита уз – свећу.