Паклени дан на градском асфалту

„За данас су и најавили тропске врућине” чује се како на стајалишту у Кумодражу злослутно коментаришу две старије суграђанке, комично се гнездећи као да покушавају да стану једна другој у сенку, како би се бар мало расхладиле. На срећу, убрзо наилази аутобус број 39. Благословени су путници са ове приватне превозничке линије јер готово увек климе у њима савршено раде. Али, олакшање које путници налазе у возилу убрзо прекидају двојица контролора који улазе на стајалишту код „Штарка”.

– Како су се уопште и сетили да овде дођу?! – љуте се две другарице излазећи из аутобуса и настављајући штрапацирунг према Дарвиновој пошти, и то трасом на којој, на њихову несрећу, нема нимало хладовине. А код „Дарвина” још контролора. Један, чини се, почетник, нестрпљиво запиткује колегу шта им је данашњи план рада и наглас негодује како ће му после смене бити незгодно да стигне на аутобус који ће га одвести кући. Већ је видео „колико је сати” – зна да ће га жега уморити док бесконачно кружи јурећи недисциплиноване путнике, као и да ће једва чекати да дође до свог дома кад заврши посао.

– О, па ја још никад нисам видео човека који трчи да купи судоку. Пропустим те, видим да журиш, а ти се за то ухватиш – смеје се један момак другом који је на трафику дошао преко реда. Весело момче овај први. Али, још је свеж. Изгледа да је тек изашао из хладовине па му је и даље до смеха. Сунце га још није спекло, као гомилу других безвољника који поред њега немо броје секунде до наиласка новог аутобуса. И пукћу од врућине.

Али, како ли је тек двојици радника „Градске чистоће” који се возе на свом камиону. Одевени у наранџаста одела, сваки час силазе са возила, довлаче контејнер, каче га, а онда и враћају. Сунце немилосрдно пече, не занима га што они морају да oдраде своју смену.
У аутобусу број 26 – прокувавање. Огромни натписи на стаклима нису били довољно убедљиви па су путници, упркос упозорењу да у возилу раде климе, ствари узели у своје руке и поотварали прозоре. Мешају се разни мириси. Водене капљице цуре са чела, а старије, пословично дотеране госпође које станују у близини Каленића брижљиво марамицама бришу делове кармина који им се због врућине размазао у угловима усана. И док се већ добро захуктава чувена игра лова на празна седишта, аутобус стаје код Главне поште. И изгледа да не намерава да иде даље. Путници излазе, али толико их је врућина изморила да као да немају снаге да негодују због полицајаца који су из неког непознатог разлога затворили раскрсницу код Народне скупштине. Даље се иде пешке... поред шатора раширених испред парламента, усијаним плочницима, пролазећи покрај фонтане на Тргу Николе Пашића где се малишани весело прскају водом. Свима је потребно расхлађење, довијају се како ко може. Тако и један псић – исплазио језик, промолио главу кроз прозор и воза се ка Теразијском тунелу. Док га промаја расхлађује, изгледа као да се презриво смеје мученицима који по овој врућини морају даље пешке.