Да ли је превод могућ

Вероватно се сви књижевни преводиоци сећају свог првог превода, и питања, дилема и несигурности са којима су се тада сусрели. Као и основне бриге: да превод не буде сувопаран, дослован и предвидљив, а да опет, у својој превеликој опуштености, не оде далеко од оригинала. Поред те основне бриге, јавља се и основно питање: да ли је књижевни превод уопште могућ? Ова брига и ово питање су нешто што преводиоци понесу са собом током целог свог преводилачког рада, што усложњавају, па кроте, па пуштају да дише, и све тако... Али први сусрет са овом бригом и питањем, и први књижевни текст који им је ове проблеме директно предочио носе са собом наивност и свежину, у којој има, односно нема, највише од одговора.

Као кратку илустрацију рада на мом првом преводу, који је дошао после „прве руке”, навешћу неке од дијалога које сам водила са једном нашом цењеном преводитељком (као и са собом самом):

– На руском је „пас” (собака) женског рода, што се поклапа са полом Каштанке, али код нас су скоро све речи за пса у мушком роду, а „куца” ми звучи превише педагошки, можда „керуша” пошто је то и онако у духу руске литературе.

Ова реч је битна јер се понавља кроз целу књигу, „власник” ми звучи превише формално и изискује допуну (власник чега), а „газда” можда делује застарело и вуче на Сремца.

Мадрац или душек?

Речи су испрекидане јер је столар пијан, али отприлике каже псу: кад би издахнула, колеро! Можда је боље „куго једна”, ко би код нас помињао колеру...

Ова реч дословно значи „он проговори одвајајући речи на слогове”, али ми немамо за то једну реч па код нас звучи рогобатно и превише објашњавачки. Да напишем „отегнуто рече”? Дефинитивно не бих објашњавала.

Чехов намерно брка библијске цитате ради вернијег портретисања пијанца, фрагменти су дословно цитирани, само су измешани тако да звуче бесмислено, треба све да их нађем у нашем преводу Библије.

Овде ми се не свиђа глагол „загрмела”. А мени баш добро звучи...

Овде лепо звучи „смркавало” али га имам у претходној реченици, можда овде да иде „згушњавао мрак”. У руском понављања звуче природније, а код нас понекад стилски лоше.

У руском се много чешће користе радни глаголски прилози, код нас нису баш толико фреквентни.

„Шта се збива?” – пошто је кловн љутит, требало би нешто краће, мање наративно, можда: „Шта је то?” или: „Шта је било?”

Види ово, кад се цео пасус стави у аорист, све је одједном боље.

Пошто за први превод обично имамо више времена него за било који наредни, онда преводилац поново прочита цео оригинал, па цео превод, и више ни сам не зна шта да каже. Делује му као друго дело, па опет помисли да је сасвим вредно превео и да је само нови језик донео нову атмосферу и мелодију, па опет... Могло је то још мало... Скоро ми је пријатељ послао сјајну књигу „Сизиф победник”, Јежија Јарњевича, пољског песника, преводиоца, критичара и историчара књижевности, па бих завршила са једним његовим цитатом: Књижевност је непреводива, и баш због тога се и преводи.

*Књижевна преводитељка с руског језика, лектор и издавач, добитница награде „Љубиша Рајић“