Одбојкаши међу фаворитима

Од Атланте 1996. само је пет репрезентација у континуитету учествовало на олимпијским играма. Међу њима је и Србија, раније Југославија и СЦГ, а друштво јој праве све саме одбојкашке силе: Бразил, Италија, Русија и САД.

Још један податак довољно говори о томе да ће Србија поново бити у кругу фаворита. Наиме, наша селекција је једна од седам које су се попеле на највише победничко постоље. Десило се то пре осам година на Олимпијским играма у Сиднеју.

Много тога се променило у односу на 2000. Екипа је сада много млађа, већина играча се још није афирмисала, али су играма у репрезентацији доказали да на њих треба рачунати у будућности. Мада, уколико понове партије са финалног турнира Светске лиге у Рио де Жанеиру сигурно им неће измаћи медаља.

Изабраници Игора Колаковића су се на маестралан начин пласирали на Олимпијске игре. Визу за Пекинг су Никола Грбић и другови оверили још половином јануара, на европским олимпијским квалификацијама у Измиру. Многи се још сећају драматичног меча у финалу тог турнира против актуелног шампиона Европе Шпаније, која неће учествовати на Играма у Пекингу.

Светска лига је била сјајна провера за одбојкашку селекцију Србије. Пет узастопних победа у завршници такмичења по групама донеле су пласман међу шест најбољих тимова, а чак два пута од тих пет дуела Србија је до тријумфа стизала после великих преокрета, односно изгубљена прва два сета (против Бразила у Новом Саду и Француза у Нишу).

Нису Срби имали никакав императив у Бразилу, у завршници Светске лиге, али су надмашили очекивања и највећих оптимиста. Готово перфектне партије у групи против САД и Пољске донеле су пласман у полуфинале, а ту је очитана лекција и увек неугодним Русима.

До пада је дошло тек у финалном мечу, тачније Американци су одиграли много боље него у првом дуелу. Није репрезентација Србије имала ни довољно среће у завршници сетова, али ни искуства, које је апсолутно било на страни Американаца.

Група Б на Олимпијским играма, у којој је и селекција Србије, није нимало наивна. Уз браниоце титуле Бразилце, највећи ривали ће бити Руси, а у потенцијална изненађења турнира стручњаци су сврстали Пољску и посебно Немачку, која игра све боље. Једини прави аутсајдер је Египат, мада би и он могао некоме да помрси рачуне.

Традиција са претходне три олимпијаде говори да је четвртфинална утакмица увек најтежа. У Атланти 1996. Југославија је савладала Бразил (3:2), четири године касније у тој рунди су пали Холанђани (3:2). У Атини, тада већ Србија и Црна Гора, иако са прве позиције у групи, у четвртфиналу није могла против Русије (1:3).

Српска селекција је сјајан склоп младости и искуства. Уз оне најстарије, Николу Грбића, Андрију Герића и Ивана Миљковића, одлично су се уклопили и млађи. Неки од њих, као Бојан Јанић и Новица Бјелица, имају већ искуства са ранијих такмичења, али радује податак да је још доста младих играча добило и искористило шансу.

Колаковић је на месту пријема сервиса углавном почињао са Јанићем и Никићем, а често је у игру убацивао и Николу Ковачевића. Дејан Бојовић је сјајно радио на тренинзима, а неколико пута је одменио колеге на новој позицији за себе.

Посебна прича су средњаци, ту је конкуренција заиста паклена. Не треба заборавити да су почињали углавном Марко Подрашчанин и Новица Бјелица, док је Андрија Герић био у другом плану. Ипак, његово искуство ће можда бити и од пресудне важности на Олимпијским играма.

Грех би био не споменути Драгана Станковића, који је одрадио сјајан посао против Француске, у кључном мечу за пласман на финални турнир Светске лиге. Не би било изненађење да Колаковић њега уврсти међу дванаест играча који ће играти на Олимпијским играма.

Никола Грбић и Иван Миљковић се и даље неприкосновени на својим позицијама. Управо су њих двојица одиграли можда и партије каријере у Светској лиги, а они би требало да буду кључни играчи и у Пекингу. Сјајне замене су имали у двојцу из подгоричке Будућности, дизачу Влади Петковићу и коректору Саши Старовићу.

И Марко Самарџић је играо све боље из викенда у викенд. Додуше, против Венецуеле је шансу добио и други либеро Никола Росић, који је показао да и на њега треба рачунати.