Петак, 19.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МЛАДЕН КОВАЧЕВИЋ, филмски редитељ

Ово је време постистине

Некада смо веровали ауторитетима, реч научника или лекара вредела је више него став лаика за који свакако није било простора у јавној сфери
Младен Ковачевић, аутор документаристичког трилера у Карловим Варима (Фото: 56. КВИФФ)

56. КАРЛОВЕ ВАРИ

Карлове Вари - Филм „Још једно пролеће”, ново дугометражно документарно дело Младена Ковачевића, неуобичајене жанровске структуре, по чему је овај аутор награђиваних и високо рангираних филмова попут: „Unplagged”, „Зид смрти и тако то”, „4 године у 10 минута” и „Срећан Божић, Јиву” и иначе познат и признат, синоћ је у Карловим Варима имао светску премијеру у оквиру паралелног такмичарског програма Проксима.

 Аутор чији се документарци сврставају у неку посебну категорију, јер су блискији филмској уметности у изворном смислу него ли класичном „документу”, поново је сараднички ослонац потражио у монтажерки Јелени Максимовић, продуценткињи Иви Племић Дивјак и Јакову Мунижаби, дизајнеру звука, а сада и композитору оригиналне електронске музике за овај филм.

 У таквом сарадничком садејству Ковачевић је створио узбудљиву и напету, али и медицинско-историјски тачну реконструкцију једног важног и тешког епидемијског догађаја у Југославији 1972. године, када је једној смртној болести задат последњи ударац. Реч је о епидемији вариоле вере – великих богиња, на коју се данас у светлу ових пандемијских догађаја може гледати и на сасвим нов и другачији начин...

Да ли је пандемија ковида директно утицала на идеју за настанак „Још једног пролећа”?

Премијера мог филма „Срећна Нова, Јиву” била је у Ротердаму крајем јануара 2020. године, тачно пред почетак пандемије. План је био да убрзо кренемо са снимањем новог филма „Почеци: Могућност раја”, који би се снимао у Србији, али и у неким другим земљама, међутим свима је било јасно да би то у условима пандемије било мучење са неизвесним исходом. Мислим да се идеја о југословенској епидемији вариоле 1972. године, појавила истог поподнева кад сам почео да размишљам о неком другачијем филму на којем бих могао да радим у условима пандемије.

И ту се негде као веома значајан извор инспирације појављује и доктор Зоран Радовановић?

Продуценткиња Ива Племић Дивјак је одмах купила књигу професора Зорана Радовановића „Вариола вера” и почели смо да се бавимо новим филмом. Борба да се искорени вирус вариоле ујединила је читав свет, та болест је само у 20. веку убила готово 500 милиона људи и вариола је још увек једини вирус који је човек успео да искорени. Прича о искорењивању вариоле једна је од најзначајнијих прича у нашој цивилизацији, а поглавље о југословенској епидемији, последњој епидемији вариоле у Европи, посебно је инспиративно. Инспирација и тематска релевантност у контексту тренутка у коме живимо је очигледна.

Простор некадашње Југославије је већ једном искусио трауму могућности заражавања опасном болешћу и суочио се са масовним безпоговорним вакцинисањем. Из вашег филма је јасно како је било некад, а како смо се показали сада?

Не верујем у едукативну сврху филма и уметности уопште, бар не у буквалном смислу држања лекција, али ово јесте филм са очигледном агендом. Некада смо веровали ауторитетима, реч научника или лекара вредела је више него став лаика за који свакако није било простора у јавној сфери. И ту не мислим само на обичне људе. Јосип Броз Тито није се ниједном обратио јавности током епидемије вариоле 1972. То је вероватно био и мудар политички потез, препустио је одговорност другима, али оно што оставља најјачи утисак јесте да су стручни људи доносили одлуке и да им се веровало. Ми смо се током ковид пандемије показали као што се махом показао и читав свет, боље од неких, горе од других. Било би лако да је проблем само у нама, нажалост ово је другачије време. Можемо ми поредећи да оправдамо штошта, вариола је много тежа болест од ковида јер сваки пети болесник умре у тешким мукама, вакцина против вариоле је била доказано ефикасна, иако далеко опаснија него ова против ковида, али преовладава тај утисак да данас чињенице имају мањи утицај него емоције и лична непоткрепљена убеђења. Ово заиста јесте време постистине.

Мени лично ваш филм враћа многа сећања на ту 1972. годину, на страх од непознатог и на чекање у тишини у реду за вакцину, нудите тачну реконструкцију следа догађаја. Које сте све архивске материјале користили?

Овај филм се у потпуности ослања на архивски материјал и сведочанство поузданог наратора и протагонисте, професора Радовановића. Неминовно ће покренути сећања генерација које су доживеле епидемију 1972. године и њихов доживљај овог филма биће сигурно другачији. Али и они који 1972. нису доживели лично проживеће је донекле овим филмом. Поред хорора, осетиће и носталгију која се у филму повремено појави. Највећи део материјала пронашли смо у филмском архиву РТС-а, који је уступањем архива постао и копродуцент филма. Те филмске траке биле су пописане у бази података РТС-а, али су стајале практично заборављене и тек за потребе овог филма биле су први пут дигитализоване, пребачене са филмске траке. Користили смо и архивске материјале „Застава филма”, „Филмских новости” и Радио-телевизије Косова која је наследила архив Телевизије Приштина.

Филм је неуобичајен јер сте архивско-документаристичку форму претворили у неку врсту узбудљивог медицинско-акционог трилера?

Структура те приче јесте трилеровска. А сам филм је медицински трилер у тој мери колико је то могуће постићи без неке усиљене драматизације у документарној форми верној натуралистичком, органском приступу наративу. Добро је ако оставља такав утисак, јер томе смо и тежили, једној прецизној скоро жанровској структури која у почетку више подсећа на полицијски процедурал, такозване где-је-пошло-наопако варијације, а касније све више личи на медицински трилер. Од тренутка када се открива вариола у земљи, када борба почиње, а протагониста и наратор проф. др. Зоран Радованић се лично укључује у ту борбу.

Да ли је професор Радовановић вариолу заиста унапред победио захваљујући путовању фићом у Индију?

Седели смо у студију недељу дана и разговарали и наратив градили кроз његове интимне реминисценције, а сам архивски материјал је донекле деконструисан и реинтерпретиран да подсећа на сећања. Ту првенствено мислим на успорења која уједно појачавају претећи трилеровски тон филма рефлектујући опасност од ширења стравичне болести. Поред професора Радовановића, у филму постоје и архивски интервјуи који дају синхрону перспективу на догађаје. А што се тиче фиће, апсолутно, професор Радовановић је вакцинисан 1969. године због свог пута фићом у Индију. То је било тачно две године и осам месеци пре епидемије у Југославији, а пошто вакцина званично штити три године он је могао без страха од заражавања да се упусти у борбу са вариолом.

Је ли ишта на вас утицао Марковићев играни филм „Вариола вера”?

„Вариола вера” Горана Марковића је култни филм, један од најбитнијих у историји наше кинематографије, а заузима посебно место у историји нашег жанровског филма. То је медицински хорор у врло конкретном смислу, али Марковић епидемију вариоле користи и као метафору, тај велики филм је критика друштва. Међутим, перспектива се променила и у контексту реакције целокупног тадашњег друштва и институција током епидемије вариоле. Немам дилему да је то друштво било боље него ово у којем живимо сада. И ту не мислим само на Југославију и садашњу Србију већ на цео свет. То директно произилази из сведочења, извештаја, слика, из свега што изговара професор Радовановић.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Dragomir Olujić Oluja
Poslednja epidemija Variole vere je bila u Zapadnoj Nemačkoj, početkom 80-godina prošlog veka... Korišćenjem (i, i pre svega) jugoslovenskog iskustva, nemački lekari su Variolu veru "spakovali" u epruvete, odložili ad acta (u strogo kontrolisanu laboratoriju) i poslali u istoriju! O svemu tome najviše, i najbolje zna dr Radovanović...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.