Ријалити играч

Читава лична и професионална биографија Бориса Џонсона (58) заправо је еп о човеку који се равнао по правилима којa је сам одређивао и мењао у складу с властитим интересима. Све док му партијске колеге у влади нису јасно ставиле до знања да више не може бити Јупитер међу воловима. Оставку на место лидера Конзервативне странке, што подразумева и одступање с дужности премијера Велике Британије, поднео је без патетике и покајничких закључака. Иако није поручио „видимо се у неком другом филму”, пошто на ову фразу ауторска права полаже његов овдашњи имењак, остао је утисак да ће серија о Џонсону имати још сезона.

Тим пре што је разбарушени плавушан „навучен” на ТВ камере и пажњу друштвених мрежа, па ће се тешко свићи на анонимност и чекање позива из земаља жељних саветодавних услуга бивших британских премијера. А можда му стигне понуда продуцената неког ВИП ријалитија? Бо Џо, што му је један од надимака, има идеалне референце. Три пута се женио, има шесторо деце, плус признату ћерку из ванбрачне везе. Број афера и љубавница ни британски таблоиди нису успели да утврде, па би увођење неке од њих у ријалити било благотворно за гледаност. Још ако се Џонсону по уговору дозволи конзумирање омиљених италијанских вина и енглеских пива, спектакл је загарантован. На пороке попут марихуане и кокаина, према властитом признању, дао је оставку одмах после студија, а касније је баталио и цигарете. Сада, каже, ужива у рибљим специјалитетима, сиревима, колачима и сладоледу. Иначе, омиљени Борисов филм је „Кум”, а за неког ко је био челник Конзервативне странке има и чудан музички укус – најдражи бендови су му „Ролингстоунс” и „Клеш”, састави који су најжешће критиковали светоназоре британске више класе, којој од рођења припада.

Џонсону нису страни ни физички обрачуни, а то је добра квалификација за ријалити. Својевремено се као градоначелник Лондона потукао у седишту странке с премијером Камероном због износа који је влада наменила за јавни превоз у престоници. По потреби има и отрован језик, идеалан за ријалити свађе и оцрњивање по верској, расној и сексуалној основи, што су током његове новинарске каријере искусили Хилари Клинтон, Обама, Трамп, Ердоган... Није му тешко ни да измишља или слаже, доказао је то у време кампање брегзита.

Иако обожава да вози бицикл, игра тенис, фудбал и рагби, надвлачи конопац и спушта се на зиплајну, тешко да би му одговарао формат ријалитија попут „Сурвајвора”. Да би опстао, морао би да покаже бескомпромисну борбеност у играма, као 2015. у Јапану, када се у паузи скупа о трговинској сарадњи Токија и Лондона придружио клинцима на терену за рагби. Продирући по десној страни, раменом је брутално почистио десетогодишњака који је покушао да га заустави. Инцидент је касније коментарисао пред привредницима на самиту у Токију: „Дечак је од ударца одскочио, али се одмах прибрао и осмехнуо. То је пример како самопоуздање може успешно и брзо да се поврати.”

Па, Џонсоне, време је да се после ударца побуњене странке поврате прибраност, осмех и самопоуздање. Бори се.