Судбина ме довела до улога из снова

56. КАРЛОВЕ ВАРИ

Карлове Вари – Славни аустралијски глумац Џефри Раш, добитник „Оскара” за улогу у филму „Сјај” и овогодишњег „Кристалног глобуса” за изузетан допринос светској кинематографији, на 56. Фестивалу у Карловим Варима прославио је 71. рођендан.

У препуној главној фестивалскоj дворани, пред пројекцију са четири „Оскара” награђеног филма „Краљев говор”, у којем је Раш тако маестрално одиграо улогу аустралијског логопеда Лајонела Лога, публика му је из свег гласа отпевала песму „Срећан рођендан”, док је он, помало збуњен, али и добро расположен, стајао на сцени у шареној кошуљи препуној аустралијских мотива и са огромним букетом у руци.

Ево, неочекивано смо у великом броју прославили ваш 71. рођендан?

Мислим да сам прошле године могао да прославим дивних 70 година, али смо били у изолацији, па смо могли само накратко да изађемо из куће. Не сећам се шта сам рекао у свом говору те ноћи. Мислим да сам одувек желео да се осећам издржљивим и да будем доброг здравља. Знате, то би могло да буде и генетски. Моја мама је недавно преминула и требало је да напуни 95 прошле недеље. Надам се да имам тај ген дуговечности.

Имали сте неколико глумачких прилика да на известан начин будете геније. Какав је осећај бити један од њих и да ли постоји нешто инспиративно у њиховом начину живота?

Па, са генијалношћу, прва ствар коју мораш да кажеш себи јесте: „Не покушавај да се играш генија!” То је вероватно најстарија глумачка вежба на свету. Не играш себе пијаног, глумиш пијанца који покушава да изгледа као да није пијан. Не можете играти генија тако што ћете ходати около и изгледати сјајно све време. Ајнштајн је у неку руку био кловн, бар је тако било у сценарију за телевизијску серију „Геније”. Играо сам његов лик иако сам много виши од Ајнштајна, међутим, то смо решили костимима. Све припреме за улогу радио сам у Аустралији, а с редитељем Роном Хауардом разговарао сам телефоном и предложио му да моја ћерка, која је студирала позоришни дизајн и веома је добра у раду с „фотошопом”, уради фотографију моје главе, али тако да изгледам као Ајнштајн на његовој фотографији из шездесетих година. Успели смо то некако, но коса није изгледала како треба. Ајнштајн је имао специфичну косу.

У филму „Сјај” одиграли сте генија за клавиром Дејвида Хелфгота, он је имао свој посебан ментални пејзаж и зато није марио за конвенције и био је ослобођен од стида?

Зато што генијални кловнови имају чудне менталне пејзаже. Они не виде свет на начин на који га ми видимо. Сећам се, учили смо да будемо кловнови у позоришној школи коју сам похађао у Паризу. Увек сам говорио да кловн има проблема, судбина ће му се мењати. Можда ће имати проблема да постави сто за вечеру на начин на који би то урадила обична особа. Био би то врло логичан и врло баналан свакодневни догађај. И могао би да упадне у потпуну збрку са шољама, есцајгом, салветама. Увек сам био велики обожаватељ Чаплина, Бастера Китона и Харолда Лојда, а постојала је и британска ТВ емисија шездесетих година прошлог века о ери немог филма. И увек би се догодило да се одједном све распрсне јер кловн не гледа у правцу где треба. То сам некако користио играјући геније попут Ајнштајна и Хелфгота.

Не смета вам да будете блескасти и откачени на неки начин?

Не, било је елемената тога чак и код Ајнштајна. Учио је младу девојку о Фибоначијевом низу тако што јој је показивао цвет, доказујући да његов облик указује на то да се може видети да постоји спирални образац у природи, баш као што и шкољка пужа указује на математички феномен. С друге стране, има и нечег лепог и поетичног у томе да на забаван начин говоримо о различитим улогама и различитим изазовима у игри капетана Барбаросе у „Пиратима с Кариба”.

Бити део тог екстремно забавног универзума у више филмских наставака чинило је да се и ви сами забавите?

Да, било је много забаве. Имао сам највећи шешир. И то је сјајна ствар за кловнове. Добри кловнови су увек налазили своју силуету. Чаплин је шетао и размишљао са штапом и шеширом. То је прљави шешир. И то није баш елегантан штап. Постоји и она чувена шестоминутна секвенца у којој Бастер Китон испробава различите шешире и покушава тако да пронађе нови идентитет. Сада би требало снимити филм о новим идентитетима, за пол или расу или етничку припадност јер још нико није написао сјајан хуморни сценарио о томе.

Ваш планетарни глумачки пробој догодио се са „Сјајем”, да ли сте веровали да ће то бити почетак нечег великог?

Нисам имао појма о томе. Радио сам већ дуго, постао сам професионалац када сам имао 29 година, још 1971. Већ сам ушао у своје четрдесете године живота и тек сам тада почео да радим на филму после 25 година позоришног стажа. И онда су одмах настала три филма. Прочитао сам сценарио „Сјаја” и мислио сам да би то било сјајно јер сам управо провео дуг период, покушавајући да играм што више добрих ликова и Шекспира, кловнова и пијанаца и идиота и будала.

Колико вам се после тог филма променио живот?

Био је то велики догађај за померање правца у ком сам мислио да идем, али нисам предвидео ништа. Мислио сам да ако филм не успе, вратићу се и наставити да радим у позоришту. Међутим, имам веома доброг агента у Америци и он ми је још тада рекао: „Знаш, ако ово одиграш, добићеш добрих осам година.” Стално га подсећам на то. Било је после и успона и падова, али заиста не жалим због пројеката које сам пропустио. Знате, постоји нека врста детерминистичког лудила о томе да сте можда на правом месту у право време, а можда и не. И након „Сјаја” сам знао да желим да урадим нешто што је сасвим другачије. Понуђено ми је много „клавирских филмова” због улоге у „Сјају”, чак и „Либераче”, који је постао сјајан филм с Мајклом Дагласом и Метом Дејмоном, али сам ја сматрао да треба да идем даље без клавира.

Постоји ли неки рецепт за дуговечност у Холивуду?

У свему досад учињеном? Искрено, не знам. А ако бисте ме питали за пандемију ковида, која је зауставила и Холивуд, онда бих рекао да је ту једино добра ствар што смо сви имали заједничко искуство изолације, а то би могло да изазове бес, да створи свеопште разочарење и хаос и политичке изазове. Ипак, мислим да су људи на целој планети почели да размишљају мало више о вакцинацији, која је била бржа него што је икада било у историји. Животи и послови су нам се свима променили. Ми у Аустралији смо имали предуг и претежак „локдаун” и две године нисмо смели нигде да путујемо јер нам то није било дозвољено. Сада су авиони пуни Аустралијанаца у свим правцима, ужелели су се изласка из затвореног круга.

Да ли још увек постоји нека улога из снова коју бисте желели да одиграте?

Никада нисам имао специјалну жељу, али волео бих да играм Ричарда Трећег у позоришту. Никада нисам имао улоге из снова, али ме је судбина довела и до улоге Груча Маркса. Тог дивљег, надреалног, откаченог комичара који је са својом браћом чинио чуда у свету филмске комедије. То је улога за коју ми се чини да се уклапа у област вербалне комедије, лудила, апсурда, експресионизма. Планирате да будете глумац, размишљате да одвојите време да само још једном одиграте капетана Барбаросу у неком новом наставку „Пирата с Кариба”, а онда се догоди понуда за улогу Груча Маркса. Сви кажу да ће то бити биографски филм, али то је трагична комедија о смртности.