Молимо грађане да контролишу наш рад

Био је од­бор­ник у Скуп­шти­ни гра­да, члан Град­ског ве­ћа, а за­тим је два и по ман­да­та во­дио оп­шти­ну Обре­но­вац. По­сле оства­ре­ног пу­но­лет­ства у по­ли­ти­ци Ми­ро­слав Чуч­ко­вић отво­рио је вра­та ка­би­не­та број 13 у Скуп­шти­ни гра­да и име­но­ван је за град­ског ме­на­џе­ра. Пред њим и но­вом Град­ском упра­вом је, ка­ко се на­ја­вљу­је, јед­на од те­жих зи­ма па ће се ви­де­ти ко­ли­ко ће му овај број „до­не­ти” оба­ве­за, по­сла, али и сре­ће.

„Ушли” сте у ци­пе­ле град­ског ме­на­џе­ра и до­шли на функ­ци­ју ко­ја за вре­ме про­шлог ман­да­та гра­до­на­чел­ни­ка и за­ме­ни­ка гра­до­на­чел­ни­ка ни­је по­сто­ја­ла. Ка­ко се­бе ви­ди­те на том ме­сту?

Ин­сти­ту­ци­ја Скуп­шти­не гра­да, гра­до­на­чел­ник и ње­го­ви по­моћ­ни­ци су ту да бу­ду на услу­зи на­ро­ду. Тај но­ви си­стем ра­да у ко­јем смо при­ли­ку до­би­ли Ша­пић, Са­вић и ја као ду­го­го­ди­шњи пред­сед­ни­ци оп­шти­на у Бе­о­гра­ду има за циљ да се при­бли­жи­мо гра­ђа­ни­ма, да до­ђе­мо до њих са мол­бом да уче­ству­ју, пла­ни­ра­ју и кон­тро­ли­шу наш рад. Мо­је је и да мак­си­мал­но по­др­жим гра­до­на­чел­ни­ка, да вра­ти­мо углед тој функ­ци­ји, као и функ­ци­ји пред­сед­ни­ка оп­шти­на.

На ко­ји на­чин ће су­гра­ђа­ни мо­ћи да вас кон­тро­ли­шу?

Ша­пић је на Но­вом Бе­о­гра­ду на­пра­вио си­стем у ко­јем ви ни­сте мо­гли да про­ђе­те ни по­ред јед­ног ула­за у стам­бе­ну згра­ду да вас оп­шти­на ни­је по­зи­ва­ла на не­ку вр­сту ак­тив­но­сти. Због то­га по­зи­ва­мо су­гра­ђа­не из свих оп­шти­на да ка­жу ко­ји су про­бле­ми у згра­ди, да за­јед­но са на­ма уче­ству­ју у пла­ни­ра­њу бу­џе­та за уре­ђе­ње ме­ђу­бло­ков­ских про­сто­ра, у бес­плат­ним про­гра­ми­ма за де­цу и ста­ри­је. Ако тај на­чин при­ме­ни­мо у це­лом гра­ду, Бе­о­гра­ђа­ни ће у на­ма има­ти пра­ви сер­вис гра­ђа­на. Ва­жно је да се ма­ло бо­ље чуј­мо, да ми као упра­ва ни­ко­га не се­ки­ра­мо и да бу­де­мо на услу­зи. То је не­што што обе­ћа­ва­мо. А не­ка на­ша де­ла, оно што ура­ди­мо, исто­вре­ме­но бу­де и на­чин да нас су­гра­ђа­ни кон­тро­ли­шу.

Ко­ја су Ва­ша за­ду­же­ња?

Три су ни­воа мог де­ло­ва­ња. Пр­ви је у ве­зи са про­јек­ти­ма у ко­је су за­јед­но укљу­че­ни ре­пу­бли­ка и град – Оби­ла­зни­ца, ауто-пут, ме­тро, же­ле­знич­ка ста­ни­ца… Све су то про­јек­ти чи­ја ре­а­ли­за­ци­ја убу­ду­ће не­ће ка­сни­ти због за­сто­ја у ра­до­ви­ма. Свим објек­ти­ма ко­је гра­ди град, би­ло ког ти­па да су, зна­ће се и по­че­так и крај. И љу­ди ће мо­ћи пре­ма тој ин­фор­ма­ци­ји да пла­ни­ра­ју сво­је жи­во­те. Дру­ги ни­во је у ве­зи са обез­бе­ђе­њем енер­ге­на­та за зи­му. У при­пре­ми је на­бав­ка га­са ко­јим је по­кри­ве­но 80 од­сто јав­них обје­ка­та, евро­ди­зе­ла за ГСП, „Ла­сту” и оста­ла јав­на пред­у­зе­ћа, пе­ле­та и угља за шко­ле и вр­ти­ће ко­ји се гре­ју на чвр­ста го­ри­ва, а ра­де се и нео­п­ход­ни ре­мон­ти у „Бе­о­град­ским елек­тра­на­ма”. Тре­ћи ни­во је у ве­зи са зах­те­ви­ма гра­ђа­на. Ја већ са­да имам спи­сак пред­ло­га и про­бле­ма жи­те­ља Ста­рог гра­да. Има их 350. Али ни­је ми циљ да ја ре­ша­вам те про­бле­ме. Циљ ми је да у њи­хо­во ре­ша­ва­ње укљу­чи­мо пред­сед­ни­ке оп­шти­на.

За пет­на­е­стак да­на, од ка­да сте на функ­ци­ји, об­и­шли сте 12 оп­шти­на. Шта сте из тих оби­ла­за­ка за­кљу­чи­ли?

До кра­ја ју­ла оби­ћи ћу све оп­шти­не и на­се­ља. Бе­ле­жи­ћу сло­во по сло­во зах­те­ве на­ро­да. А он­да ће­мо на­пра­ви­ти мо­дел ка­ко би те по­тре­бе и же­ље ста­нов­ни­ка мо­гле да се оства­ре. Ра­ду­је ме што је гра­до­на­чел­ник во­љан да вра­ти углед и зна­чај пред­сед­ни­ка оп­шти­на. Ме­ни је циљ да у по­сао укљу­чим и њи­хо­ве са­рад­ни­ке. Јер, по­сто­је не­ки љу­ди ко­је ни­ко ни­шта ни­је пи­тао де­це­ни­ја­ма уна­зад, а ко­ји су ја­ко струч­ни и сво­јим зна­њем мо­гу да по­мог­ну гра­ђа­ни­ма.

Ко­ји су нај­че­шћи зах­те­ви и про­бле­ми су­гра­ђа­на?

Раз­ли­чи­ти су зах­те­ви у за­ви­сно­сти од оп­шти­не до оп­шти­не, а про­бле­ми се од­но­се на не­ко­ли­ко жи­вот­них обла­сти – не­до­ста­так основ­не ин­фра­струк­ту­ре, шко­ла, вр­ти­ћа, ка­на­ли­за­ци­је, ко­лек­то­ра, до­мо­ва здра­вља, ам­бу­лан­ти… Али би­ће вре­ме­на да о то­ме кон­крет­но при­ча­мо. На са­стан­ци­ма са пред­сед­ни­ци­ма оп­шти­на схва­тио сам да мно­ги од њих не зна­ју шта им се гра­ди на оп­шти­ни. При­ме­ра ра­ди, на Па­ли­лу­ли ни­су зна­ли да им се по­ред вр­ти­ћа у Бор­чи гра­ди и вр­тић у Ов­чи. Због то­га је ва­жно да се до­бро чу­је­мо. Да чу­је­мо зах­те­ве гра­ђа­на, да се ми из­ме­ђу се­бе у гра­ду и оп­шти­на­ма слу­ша­мо и да се до­бро ор­га­ни­зу­је­мо да би и жи­те­љи на­шег гра­да зна­ли шта се ра­ди и гра­ди.

Ко­ји би ве­ћи про­је­кат у оп­шти­на­ма уско­ро мо­гао да бу­де ре­а­ли­зо­ван?

Нај­ве­ћи про­је­кат ко­ји би уско­ро мо­гао да бу­де за­вр­шен је­сте ауто-пут Сур­чин – Но­ви Бе­о­град ду­жи­не 7,9 ки­ло­ме­та­ра. По­сто­ји део уго­во­ра ко­ји град мо­ра да ис­пу­ни, а од­но­си се на укла­ња­ње обје­ка­та на тра­си да би тај ауто-пут што пре мо­гао да уђе у Вој­во­ђан­ској ули­цу, у на­се­ље Др Ива­на Ри­ба­ра. Ово је вр­ло ва­жно јер је реч о ве­зи Бе­о­гра­да са ауто-пу­тем „Ми­лош Ве­ли­ки”, а за­тим са за­пад­ном Ср­би­јом и Ре­пу­бли­ком Срп­ском. До са­да је за­вр­ше­но око 60 од­сто по­сла. Са­да смо на 400 ме­та­ра од ула­за у Но­ви Бе­о­град. Циљ нам да то што пре бу­де го­то­во да би­смо „от­че­пи­ли” улаз и из­лаз из гра­да.

Ка­да сте сту­пи­ли на ду­жност, би­ло је при­го­во­ра од по­је­ди­них опо­зи­ци­о­них по­ли­тич­ких пар­ти­ја и удру­же­ња за­што сте баш Ви до­шли на ме­сто град­ског ме­на­џе­ра. Спо­чи­та­ва Вам се да се ни­сте до­бро сна­шли за вре­ме по­пла­ва 2014. у Обре­нов­цу. Ка­ко Ви ре­а­гу­је­те на те тврд­ње?

Да ни­је би­ло хе­ро­ја ко­ји су за вре­ме по­пла­ва бра­ни­ли Обре­но­вац, а са ко­ји­ма сам био дан-ноћ, да ни­је би­ло нас у Обре­нов­цу и Ла­за­рев­цу, не би да­нас ова­ко из­гле­да­ла Чу­ка­рич­ка па­ди­на, Са­јам, Но­ви Бе­о­град и мно­га дру­га на­се­ља у гра­ду. Тих да­на у Обре­нов­цу је па­ла епо­хал­на ко­ли­чи­на ки­ше. У том чу­ве­ном ци­кло­ну уни­ште­но је 40 оп­шти­на у Ср­би­ји.

Ка­жу да ни­сте ре­а­го­ва­ли на пра­ви на­чин ни ка­да је реч о се­чи шу­ме у Ду­бо­ком, да ни­сте из­гра­ди­ли обе­ћа­ни вр­тић у Ба­ри­чу, да сте за по­моћ­ни­ка у оп­шти­ни по­ста­ви­ли Ми­ло­ра­да Гр­чи­ћа ко­га мно­ги сма­тра­ју глав­ним крив­цем за ло­ше ста­ње у „Елек­тро­при­вре­ди Ср­би­је”…

Вр­тић у Ба­ри­чу се гра­ди, а што се ти­че шу­ме у Ду­бо­ком, она је у са­ста­ву ЈП „Ср­би­ја­шу­ме”. Та­квих шу­ма у гра­ду има на 17.000 хек­та­ра. Пр­ва ствар ко­ју је опо­зи­ци­ја зло­на­мер­но ис­ти­ца­ла је­сте да се шу­ме се­ку. Исти­на је пот­пу­но дру­га­чи­ја. Од око 800.000 ку­би­ка др­ве­та, ко­ли­ки је го­ди­шњи при­раст у бе­о­град­ским шу­ма­ма, по на­ло­гу струч­них слу­жби због бо­ле­сти или не­ких дру­гих оправ­да­них раз­ло­га укла­ња се са­мо 10 од­сто, од­но­сно 80.000 ку­би­ка. „Ср­би­ја­шу­ме” увек пла­ни­ра­ју шта и ка­да тре­ба не­што укло­ни­ти, али и за­са­ди­ти. Ду­бо­ко је по­себ­но осе­тљи­во под­руч­је због кли­зи­шта. Због то­га су и до­тра­ја­ла ста­ба­ла за­ме­ње­на ба­гре­мо­вим сад­ни­ца­ма ко­је су за то под­не­бље до­бре. Оп­шти­на Обре­но­вац и ја лич­но ишли смо и за­јед­но са на­ро­дом са­ди­ли то др­ве­ће. О то­ме по­сто­ји фо­то-до­ку­мен­та­ци­ја и ме­диј­ски из­ве­шта­ји. И ја сам по­но­сан на то. Ми­слим да ни­је до­бар пут ако се у бу­дућ­но­сти бу­де ра­ди­ло та­ко што ће се бе­о­град­ска јав­ност за­си­па­ти ла­жи­ма, на ко­је ће­мо ми из вла­сти ар­гу­мен­то­ва­но од­го­ва­ра­ти. Сма­трам да је бо­ље да има­мо ини­ци­ја­ти­ве, пред­ло­ге, да за­јед­но ана­ли­зи­ра­мо шта је мо­гу­ће ура­ди­ти. А по­што је „По­ли­ти­ка” озби­љан лист, ре­ћи ћу вам. На сва­ки по­ли­тич­ки мо­ти­ви­сан на­пад, без об­зи­ра на то да ли је реч о по­пла­ви, Гр­чи­ћу или не­чем дру­гом, же­лим да ста­вим тач­ку.

Ка­ко ће се раз­ви­ја­ти пре­сто­ни­ца убу­ду­ће, ко­ји де­ло­ви су при­о­ри­тет? 

У на­шем гра­ду, што се ти­че раз­ви­је­но­сти, по­сто­је раз­ли­чи­те вр­сте на­се­ља. И у стро­гом цен­тру гра­да има де­ло­ва ко­ји су у ло­шем ста­њу, у не­ким слу­ча­је­ви­ма мно­го го­рем не­го на пе­ри­фе­ри­ји. Ми пре­сто­ни­цу по­сма­тра­мо као је­дин­ствен си­стем и ин­си­сти­ра­ће­мо на то­ме да се ни­је­дан гра­ђа­нин не осе­ћа као гра­ђа­нин дру­гог ре­да. Ми мо­ра­мо да бу­де­мо пре­сто­ни­ца ко­ја дик­ти­ра со­ли­дар­ност и љу­бав, и апе­лу­јем на гра­ђа­не да се та­ко по­на­ша­ју. Хај­де да се за­јед­но ра­ду­је­мо успе­ху сва­ког де­ла гра­да, без за­вид­но­сти. Кон­крет­но, ми смо у Обре­нов­цу ура­ди­ли олим­пиј­ски за­тво­ре­ни и отво­ре­ни ба­зен, аква-парк за де­цу и од­ра­сле. Ја бих во­лео да та­ко не­што до­би­ју све оп­шти­не.

Ко­ја је Ва­ша по­ру­ка гра­ђа­ни­ма као град­ског ме­на­џе­ра?

У Обре­нов­цу је иза ме­не оста­ло пет фа­бри­ка, од ко­јих је „Ме­и­та” нај­ве­ћа, де­сет нај­ве­ћих јав­них обје­ка­та – но­ви Дом здра­вља, пет фи­скул­тур­них са­ла, но­ва гим­на­зи­ја, три но­ва вр­ти­ћа, 500 ки­ло­ме­та­ра ли­ниј­ске ин­фра­струк­ту­ре, 100 ки­ло­ме­та­ра ка­на­ли­за­ци­је, 17 од 26 се­ла по­ве­за­но је на во­ду, а пра­ви се и фа­бри­ка за пре­ра­ду от­пад­них во­да из­ме­ђу Ми­сло­ђи­на и Ба­ри­ча. Ако то мо­је ис­ку­ство и зна­ње при­ме­ни­мо у це­лом гра­ду, ми ће­мо има­ти ве­ли­ки број гра­ди­ли­шта и ма­ло ма­ње се­ки­ра­ци­је за гра­ђа­не.