Ко побеђује – и кад ће крај

Хајде да кажемо у једној реченици: За сада, побеђују Руси, али на поене, неатрактивно и споро – а крај се још не види.

Рукавица је бачена. И последице ће у сваком случају бити велике и глобалне. Независно од међународноправне „схоластике” и терминологије („рат”, „агресија”, „интервенција”, „операција”), чини се да Русија напросто после деценија узмицања, лутања и узалудних покушаја да се додвори или договори са Западом, сада жели да врати оно што сматра да је њено – у историјском, етничком и геополитичком смислу. Оно што је вековно био део руске државе, за шта су се бориле генерације Руса и што је од пољских и турских до Наполеонових и „немачких” ратова натопљено руском крвљу и сузама. То не значи да Москва нема и према потреби не потеже и друге, формалније и правно плаузибилније аргументе. Али је ово ипак суштина.

Зато је, поред осталог, овај рат и по начину на који се води (ровови и артиљеријски дуели, с једне стране, а са друге, теледириговане ракете, сателити и дронови), као и по реторици која га прати, нека чудна и еклектичка мешавина 19. и 21. века.

Путин наравно није крив што су, буквално потезом пера – најпре Лењиновим, а дефинитивно Јељциновим – те територије преко ноћи завршиле изван руских историјских и етничких граница. Али је без сумње осећао и делио неку врсту генерацијског жала и историјске одговорности што су ствари отишле путем којим су отишле. А у његовом случају тај осећај је вероватно још био појачан услед сумње да ли је погрешио 2014. тиме што се задовољио („само”) припајањем Крима и индиректном контролом над деловима Луганске и Доњецке области.

Јер санкције је ионако већ тада добио (додуше не оволике). Ионако је проглашен за „непријатеља мира” и дестабилизатора међународног поретка – с тим што је и та реторика у међувремену еволуирала све до оптужбе за „фашизам” и „геноцид”. А имао је тада легалног и легитимног „проруског” председника, дезоријентисану украјинску („просовјетску”) армију која још није била подвргнута таласима „дерусизације” и масовну антимајданску побуну у јужним и источним деловима земље.

Заступници догме о Путиновој непогрешивости истичу да у том тренутку (2014) Русија „још није била спремна” за рат, пре свега економски па и војно. И ту сигурно има истине. Али ја бих то ипак превео мало другачије и рекао да у том тренутку можда сам Путин још није био спреман на ризик од пресецања практично свих веза са Западом. И можда – тачније, сигурно – на то није била спремна руска политичка и економска елита. У сваком случају, јесте сада руска војска вероватно спремнија, а привреда издржљивија. Али су се у међувремену очито врло интензивно спремали и НАТО и Украјинци. А можда најзначајнији сегмент те „припреме” нису били само оружје и утврђења већ вишегодишње и систематско „чишћење” украјинске војске, душе и институција од тзв. руског утицаја. И сада имамо то што имамо.

Зашто мислим да је до мира или барем примирја у овом рату тако тешко и готово немогуће стићи?

С једне стране, делује као да се, одустане ли од својих „максималистичких” циљева, Русија релативно лако може извући повлачењем на „почетне позиције”, односно задовољити се неким мањим „територијалним добицима” (нпр. Херсон и Донбас), уз некакве „међународне гаранције” да ће Украјина остати „неутрална” тј. ван НАТО-а. Али то је само површна и потенцијално веома опасна илузија. Пре свега, чак и пре фебруара 2022. Украјина је већ била неформално али добрано инволвирана у структуре и планове НАТО-а – а још више и дубље је НАТО био инволвиран у Украјину – и процес претварања Украјине у „анти-Русију”, макар када је реч о западним и централним деловима земље. А у међувремену се у оба аспекта отишло још много даље. И практично нема тих „гаранција”, чак и када би којим чудом биле искрене, које у том погледу могу нешто озбиљније променити.

Дакле, уколико се не „денацификује”, а то у суштини значи промену „мајданског” режима у Кијеву и успоставу неке Русији наклоњене власти, Украјина ће за Русију остати стални извор претње и латентне опасности. А поготово ће то бити уколико остане под садашњом владајућом гарнитуром, „полупоражена” и фрустрирана, а наоружана модерним и далекометним западним борбеним системима. А то би опет онда мотивисало Москву да успоставља и шири „зону безбедности”, формалну и неформалну, што би давало повода за нове сукобе, и тако укруг. (А да и не говоримо о – у том случају – дефинитивно урушеном војном и државном ауторитету, и свим могућим последицама које из тога могу произаћи по сам опстанак руске државе.)

С друге стране, Зеленски непрестано најављује неке летње и јесење „контраофанзиве”, али чини се да је то – бар за сада – ипак више глума намењена што сопственом, што западном јавном мњењу. Иако се ти подаци крију као најстрожа тајна, очито је да Украјина трпи велике губитке у људству и материјалу. Али материјал им се обилато надокнађује из арсенала земаља Алијансе, а људство редовно попуњава новим, за борбу можда не нарочито орним, али свакако бројним резервистима.

Зато чак и ако најаве Зеленског и његових војних команданата одбацимо као пропагандистичке и недовољно утемељене, остаје дилема да ли – при садашњем степену борбеног и људског ангажмана – Русија може остварити своје максималне и прокламоване циљеве у Украјини? Односно, може ли их остварити без већег људског ангажовања (у преводу, без мобилизације и употребе редовног војног састава) и без масовније употребе разорнијих војних средстава?

А та дилема постаје утолико већа уколико се у обзир узме „спољни”, тј. западни, НАТО–САД фактор, који је заправо главни генератор и подстрекач овог сукоба, а који поготово неће лако пристати на било шта што иоле личи и мирише на руску победу.

И зато, као што рекосмо, ако би требало једном реченицом дефинисати садашњи тренутак руско-украјинског рата, могло би се отприлике рећи: Русија добија – али постепено и, за сада, без војног нокаута. Украјина губи, али не на начин који би наметао хитност прихватања каквог-таквог примирја, или им у потпуности ускраћивао наду у неки могући преокрет. И можда је управо таква ситуација оно што је потенцијално најгоре са становишта људских жртава.

У сваком случају, још једном се испоставља и показује да је у сукоб и рат много лакше ући него из њега изаћи.

Бивши народни посланик и уредник НСПМ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa