Није лако бити млад, нити бити жена

Суботица – Снажни женски гласови доминирали су четвртог дана новинарске конференције на Палићу. Једна за другом ређале су се ауторке које су говориле о појединим важним друштвеним темама и проблемима, попут одрастања у време социјалних мрежа, односима према мигрантима, женама које уједињују исти проблеми без обзира на културне разлике, те о готово неповратном уништењу наше животне средине или о губитку крова над главом.

У оквиру главног такмичарског програма приказан је „Девојачки филм” финске ауторке Али Хапасало, за који су сценарио о мукама одрастања писале Илона Ахти и Данијела Хакулинен. Хакулинен је присуствовала пројекцији на Палићу и открила да је сценарио писан пуних осам година, али и да се радује што она није морала да одраста у време друштвених мрежа и паметних телефона.

– Све то изгледа као слобода, али постоји притисак како се представити, особу посматра више очију него икада до сада. Постоје паметни млади људи који су отпорни на то, али је свакако данас тешко бити млад, изазовно је бити млада девојка – каже Хакулинен.

(Фото: А. Исаков)

Сценаристкиња је говорила о томе како су одлучиле да представљање брига одрастања и прихватања у друштву сведу на догађаје од три петка и једне суботе. Према њеним речима, филм је приказан у педесет земаља, што показује да су и поред одређених нордијских елемената, приказани интернационални проблеми одрастања младих.

Марија Драгуш, Румунка пореклом из Немачке, једна је од протагониста филма Кристијана Мунђија „Магнетна резонанца”.

„Од редитеља сам добила део сценарија који се односи на мене, и објаснио ми је све што се тиче мог лика, али ми није рекао због чега, нити сам и ја знала како ће се филм одвијати. Мунђију даје јасне границе у којима се крећете, мени то даје слободу, осећам се сигурно и рад са њим је као мастер клас – рекла је Марија Драгуш.

Филм који се бави и питањима ксенофобије, односима међу људима које покрећу нагони, пре месец дана је приказан у Кану и пројекција од 23.00 часа на Летњој позорници на Палићу била је његова српска премијера. Овај филм је и због својих појединих реалистичних сцена био тема о којој се највише разговарало и међу новинарима и критичарима.

„Мислим да Мунђију снима филмове да би подстакао расправу међу људима, овакве расправе су присутне свугде, има их у свакој породици”, сматра Драгуш.

У „Биоскопу Сабаја” у програму „Паралеле и судари”, уметнице Орит Фоукс Ротем из Израела, девет Арапкиња и Јеврејки налазе се у једном простору, а учесница у филму Лиора Леви објаснила је да назив филма значи практично биоскоп у затвору. Филм је снимљен у ентеријеру у кратком времену од двадесетак дана, саме учеснице су снимале поједине делове свог живота.

– У фокусу филма није припадност различитим културама већ да су жене свугде исте и имају исте проблеме – каже Лиора Леви.

У средишту интересовања и публике и медија најчешће су ова два такмичарска програма, али у оквиру програма Еколошки документарци проговара се о неким од најактуелнијих тема данашњице, као рецимо о томе како ћемо се грејати. Филм „Ово је наша кућа” одвија се у Какњу који живи и, чини се, умире од експлоатације угља. Мајда Ибраковић, продуценткиња филма, говорила је о томе да је рад на овом филму био занимљив јер га потписују три редитеља, Диого Переира, Ламиа Шабић и Лучано Перез Савој, те да филм има своју документарну али и визуелну важност. Оно што остаје као једна од најснажнијих порука филма, парафразирајући речи једне од интервјуисаних мештанки околних села која нестају, јесте да је термоелектрана држава у држави. У БИХ то је тако, јер термоелектрана и диктира и крши прописе и супротставља се локалној заједници ако нешто и покуша.

Мађарски филм „Принудно исељење” обрађује и нама блиску тему: када судски извршитељ закуца на врата старачког домаћинства да би га иселио. Ту ступа на сцену невладина организација „Град припада свима” са седиштем у Будимпешти, чији активисти формирају живи ланац како би заштитили несрећне станаре од ситуације у којој свако може да се нађе. О филму је говорила млада глумица Бланка Месарош, иначе суботичка снаја, а филм о тешкој теми проговара духовити и иронично.

Претходне вечери на сцени Летње позорнице Стефану Арсенијевићу и Зринку Огрести уручене су награде Асоцијације филмских фестивала Србије чији су филмови „Бановић Страхиња” у категорији домаћих играних филмова, и „Плави цвет” у категорији српских мањинских продукција, проглашени најбољима.