Медитеранска загонетка

Ниједан српски крај није био толико описиван и опијеван као Бока, записаће славни писац Симо Матавуљ који је, из родног Шибеника, у Боку Которску допутовао 1874. године, као млади професор француског и италијанског језика. Матавуљ ће за собом оставити и успомене, сабране под насловом „Бока и Бокељи”, на које ће се у својој управо објављеној књизи „Медитеранска загонетка” (издавач Нолит – Београд и Градска библиотека и читаоница – Херцег Нови) позивати наш познати новинар и публициста из Београда Славо Стојковић. Матавуљу ће аутор ове изузетне књиге одати омаж и тако што ће за поднаслов „Медитеранске загонетке” узети управо име његових записа – Бока и Бокељи.

На насловној страни „Медитеранске загонетке” налази се један од можда најпознатијих античких мозаика у Европи, Хипнос из Рисна, чиме Стојковић (Луштица, 1939), који је свој радни век провео у кући „Политика” и као сарадник али и као уредник и главни уредник, читаоцима доказује да: „Док је у Боки размишља о Београду, а живећи у Београду сања Боку.” А Бока и јесте велика загонетка: историјска, друштвена, верска, културолошка, политичка… у њој се сједињују и сударају векови, људи најразличитијег порекла и уверења, у њој се од илирске краљице Теуте преко Млетака и Наполеона, планирају и воде бојеви, завере, шаљу војске. Једном речју, како је Матавуљ приметио, „Где год ногом станеш на тој класичној земљи, стао си на развалину која често има знатну тежину у светској повесници.”

Књига Слава Стојковића „Медитеранска загонетка” има мало више од 500 страница, а, како нам је аутор рекао, било их је још – не може се о Боки причати а да та прича има крај! И то се осећа, јер ко буде књигу узео у руке наићи ће на богатство имена оних који су само делић Боке покушали да опишу и представе: учених људи из прошлих столећа до садашњег времена, историчара, књижевника, хроничара, путописаца, лингвиста, уметника… Ни они нису успели да до краја кажу све што су имали о Боки, а Стојковић пише, цитирајући их, о митовима и легендама Боке, о војскама које су у њој боравиле, о дипломатским и другим преговорима и преварама, о ономе што је некад било али и данас оставило траг – некад добар, поучан, а некад врло компликован, тежак и ружан.

Зато је „Медитеранска загонетка” права мала енциклопедија у којој ћете наћи и одломке из речи, из грађе која је прикупљана и књига о Боки – Вука Караџића, Његоша, Радована Самарџића, Димитрија Ђорђевића… Из ње ћете осетити оно што је, у „Записима поред пута” Андрић саветовао поморцима да, као невидљиви пртљаг, понесу када крену на далеки пут – „парче неба међу гранама пиније, терасу са три стуба и камени сто са зеленим росним смоквама, ракијом лозовачом, начетим добрим хлебом и доброћудним ножем поред њега”. Томе ће се сами од себе придружити, вели Андрић, „гранчица рузмарина, два-три листа ловорике, струк морача и мало соли од које си се загрцнуо приликом последњег купања”. То све, што је и сам понео када је полазио из Луштице, Славо Стојковић у књизи „Медитеранска загонетка” поклања својим читаоцима.

А. Ц.