Петак, 30.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Наредник отворио врата слободе

Саво Ј. Милић изумро је на рукама другова који су ризиковали своје животе да га измакну непријатељској ватри. Он им је само казао и издахнуо – „Ја сам, ево, погинуо и отворио врата слободе! Уђите, браћо...”
Саво Ј. Милић (Фото „Витезови Црногорског среза”)

Ноћу, септембра 1912. године, лупањем звона са Цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу, објављена је мобилизација пред Балкански рат, потом уз мали прекид и Први светски рат, Саво Ј. Милић, пољопривредник, родом из села Тубићи код Косјерића био је већ наредник из резерве и нашао се у ратној јединици. Служио је у 1. чети, 3. батаљона. 4. пешадијског пука „Стеван Немања”. Вреди рећи да су старином, по наводима из књиге „Витезови Црногорског среза”, Милићи потекли од рода Милије Тубе, који су у Тубиће дошли из села Бистрица код Бијелог Поља, а даље из Потарја, где се налазила велика колонија племена Никшића. Од њих настају братства Милијићи (Милићи) и Петрићи, славе Светог Луку.

За њега се говорило да је неустрашив борац и „отличан” старешина, прибележио је казивања Милијан Деспотовић у књизи, наводећи као доказ, да је „приликом повлачења наше војске преко гудура Албаније, када су многи борци страдали од напора, глади и арнаутске руке, Саво своје војнике превео без икаквих губитака, а да је нарочиту храброст испољио у борбама на Кајмакчалану 1916. године, „јуришајући на бугарске ровове и утврђења”. О томе колико су српски војници силовито ушли у битку за Кајмакчалан најбоље сведочи депеша коју је Савезничкој команди послао француски генерал Франш Депере, у којој он пише: „Срби иду као олуја, нико не може да их прати.”

Кајмакчалан је у историји остао запамћен по великом броју жртава које је претрпела српска војска, али и по надморској висини на којој је вођена. Бугари су га као неосвојивог звали „Борисов град”, а Срби „Капија слободе” јер су ту први пут после две године закорачили у своју земљу, (место Ворас тада је био граница Грчке и Србије). Тог септембра 1916. године, Саво је скоро три дана са својом јединицом био у рову без смене. Морал није попуштао, а ратни дневници бележе да је 7. септембра у подне, приликом заузимања највише коте Кајмакчалана, погинуо.

„Изумро је на рукама другова који су ризиковали своје животе да га измакну непријатељској ватри. Он им је само казао и издахнуо: „Ја сам, ево, погинуо и отворио врата слободе! Уђите, браћо.”

Ожаљен је Саво од својих другова који су се у сузама заклели да ће га осветити, а борбу наставити, те се српска застава завијорила на врху 30. септембра. Кости наредника Милића осташе да почивају на војничком гробљу на Кајмакчалану. Ту, где је на коти 2521 подигнута спомен-костурница изгинулих српских војника, а за испољену војничку храброст, Милић је одликован сребреним Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

У ратовима од 1912–1918, наводи Миљан Деспотовић и податак, из Савовог села Тубић погинуло је или умрло укупно 95 бораца, а Солунски фронт прешао 41. Фамилија Милић дала је Саву, Арона, Ђурђа, Исидора, Милију, Тијосава и Хранислава. Солунски фронт су прешли и вратили се кући Живојин, Мутимир, Растомир и Светислав Милић. Међу погинулима из маленог Тубића су и два носиоца Ордена Карађорђеве звезде са мачевима, Саво Милић и Милорад Секулић (умро у логору Неђмеђер).

На та херојства, данас на врху Кајмакчалана подсећа спомен-капела Свети Петар, а на њој и посвета Александра Карађорђевића – „Мојим див – јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.”

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Божидар Анђелковић
Лепо је што „Политика" пише о српским јунацима из Првог светског рата. Да Милунка Савић зна коме је ове године додељена Карађорђева звезда првог степена, била би поносна...
Мина
"Ја сам, ево погинуо и отворио врата слободе! Уђите браћо". После ових речи, изговорених у самртничком ропцу, шта рећи.Слава и хвала Сави Милићу и свим нашим јунацима, који су дали животе, да би се отворила та врата слободе.Највећи грех према њима биће ако их заборавимо, зато чувајмо успомену на њих и преносимо је будућим генерацијама.
Sanjar optimista
Za tu zemlju su ginuli srbi,nemanjici gradili manastire i crkve, car Dusan se krunisao a sada je svojataju albanci i bugari

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.