Рехабилитован Дунђерски

Нови Сад – Током протекле две и по године године, Окружном суду у Новом Саду поднето је 122 захтева за ревизију пресуда у складу са Законом о рехабилитацији, а судска одлука донета је у 55 случајева. Рехабилитована су 34 лица.

Од до сада позитивно решених одлука, највећу пажњу јавности изазвала је рехабилитација некадашњег војвођанског индустријалца и велепоседника Ђоке Дунђерског.

У његовом случају утврђено је да су пресуда Окружног суда у Новом Саду од 1946. године и пресуда Врховног војног суда Војводине у Новом Саду од 1947. године ништаве, као и све њихове правне последице. Он је, како је утврђено, из политичких и идеолошких разлога правоснажно осуђен због „привредне сарадње са непријатељем” и кажњен лишењем слободе са принудним радом у трајању од седам месеци, али и конфискацијом целокупне имовине. Казну затвора, међутим, није никада одслужио (постоје индиције да је преиначена у условну), а умро је у Новом Саду у јесен 1950. године.

Када је реч о конфискацији, садашње поступајуће судско веће је оценило да је управо баснословна вредност његове имовине, иако се у пресуди наводи тек као последица осуде, била и основни мотив за судски процес против њега. Реч је о четири фабрике, око три хиљаде јутара првокласне земље, дворцу у Кулпину, пословним и стамбеним објектима, покретној имовини непроцењиве вредности...

Узалуд је Дунђерски објашњавао да није крив, јер су му окупатори без икаквог питања одузели имовину и располагали њоме. Касније је утврђено да, не само што је избегавао да сарађује са окупаторском силом, већ је током Другог светског рата у великој мери помагао рад Матице српске и Српске православне цркве, па чак и народноослободилачки покрет. Али, све је то било узалуд, јер је било очито, што је потврђено и после више од шест деценија, да Дунђерски није имао „поштено суђење”.

Међу рехабилитованима већи број није доживео ревизију пресуде, а из идеолошких разлога казне лишавања слободе издржавали су годинама на Голом отоку, Светом Гргуру, у Билећи... Међу њима су и Паја Путник из Чуруга, Радивоје Ашанин из Врбаса, Франц Турк из Бачке Паланке, Милан Митровић из Новог Сада, Чеда Жарковић из Сремске Каменице, Иван Поповић из Инђије...

Суд се, међутим, суочава и са пресудама из скоријег периода, па је, рецимо, у случају Ђорђа Бикицког из Новог Сада утврђена ништавост пресуде овдашњег окружног суда из 1976. године, када је због „извршења кривичног дела удруживања против народа и државе” он осуђен на 15 година строгог затвора, уз конфискацију имовине.