Понедељак, 08.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
СЕЋАЊЕ НА БРАНКА ЦВЕЈИЋА

Играо је до краја, докле год је могао

Једном на Јадрану пришао је Цвеји неки огроман човек са далматинским нагласком и узвикнуо: „Ко ће коме ако не свој своме”, загрливши га и изговоривши у једном даху како је серија „Грлом у јагоде” обележила његову младост
Бранко Цвејић (Фото А. Васиљевић)

Тешко је било писати о људима из позоришта који су нас последњих година заувек напустили. Сада је још теже. Цвеја ми је био пријатељ. Био је вољен и драг многима далеко пре мене, али ја само тако, о њему као пријатељу, могу да пишем. Многе зиме провели смо заједно разговарајући уз пуно његове страсти о томе шта је добро а шта није у театру, и многа лета, сетно ламентирајући да на овом парчету земље није све баш морало да се догоди онако како се догодило. Једном на Јадрану, који се ових дана тако често спомиње, пришао је Цвеји неки огроман човек са изразитим далматинским нагласком и широким осмехом и узвикнуо: „Ко ће коме ако не свој своме”, загрливши га и изговоривши у једном даху како је серија „Грлом у јагоде” обележила његову младост.

Осим трагедија и мржњи постоји и проста људска наклоност. Цвеја је био направљен од таквог материјала да је свако, шта год да му је било у глави, морао пред њим да спусти гард и да призове у себи нешто од оне простодушне топлине која је зрачила из Цвејиног погледа. Да је остао само јунак наших дана, Бане Бумбар из те опеване серије, био би Цвеја национале, јер „Грлом у јагоде”, са свима који су је стварали, била је сага неког лепшег живота који нам је као песак исцурио кроз прсте. Али, сви то знају, Бранко Цвејић је био непрестано присутан у позоришту и уметности уопште, и једнако ненаметљив у свему томе пола века, нешто као божија честица у ваздуху који смо у театру и око њега све те године тако лако дисали.

Важно је у времену које нам је дато у животу на земљи како ћемо кроз њега проћи. Цвеја је кроз то време прошао са простом намером која је била уписана у његов ДНК, да до последњег дана служи позоришту. Са пола метра сам гледао како је као управник Југословенског драмског позоришта, негде у ћошку глумачког салона, бринуо за сваку, али баш за сваку премијеру у том театру, хоће ли успети или не и како је као децу испраћао своје глумце или путовао са њима на све те пусте фестивале на којима је ЈДП добивао толике награде. Још у време Југославије и касније био је незаменљиви и драгоцени помоћник тадашњег управника ЈДП Јована Ћирилова. „Када имаш таквог заменика, лако је управљати позориштем”, рекао ми је једном Ћирилов. А после, читаву деценију, Цвеја је и сам био на том месту. И тако укупно 22 године. Цвеја је гледао у октобру 1997. у шест сати ујутру како гори његово позориште у које је, заједно са „Бојановим бебама”, читавом том талентованом генерацијом младих глумаца, био примљен три деценије раније и у којем је остварио своје најбоље улоге. Требало му је шест година уз помоћ града да обнови то позориште и оно данас, лепо и модерно, сија раскошним сјајем.

Гледао сам велике представе ЈДП-а у којима је Цвеја суделовао као глумац или је иза њих стајао, у врху ЈДП-ове администрације. Прва је свакако „Путујуће позориште Шопаловић” у режији Дејана Мијача 1986, коју сам гледао у Загребу. ХНК је био крцат као шипак, аплауз је био невероватан и пет година пред почетак тих несрећних ратова, загребачка публика је бацала цвеће глумцима. Други пут, такође у ХНК, ЈДП-ов „Хрватски фауст” и опет иста слика: фантастично примљена представа и гроздови публике која је висила са балкона.

Трећи пут, „Голубњача”, овај пут у продукцији београдског СКЦ-а у режији Дејана Мијача, коју сам гледао на фестивалу у Новој Горици и око које се дигла онолика политичка прашина. Цвеја ми је пуно причао о њој. „Нити је Дејан Мијач био шовиниста, нити је то била националистичка представа, него напросто прича из живота”, сећам се да ми је тада рекао Цвеја.

Било је и других великих Цвејиних представа, око педесет у којима је играо или иза којих је стајао: „У потпалубљу”, „Позоришне илузије”, „Буре барута”, „Шине”, „Хадерсфилд”, „Скакавци”… пуно би се морало набрајати. Круг се затворио, што би рекао Цвеја, представом ЈДП-а „Рођени у Ју”, која је након свега гостовала 2011. у Загребу. Тешка тема састављена од аутентичних и честитих исказа ЈДП-ових глумаца разних генерација о њиховим искуствима живота у тој земљи, препуна сала и мук у дворани. А онда као да се одвалила читава планина свих наших неразумевања и међусобица и сручила у море: публика је у катарзичном аплаузу пружила руку глумцима и бар за тренутак је у тој дворани ЗКМ-а постало могуће то побратимство лица у свемиру, како је певао Тин Ујевић.

Такође сви знају да је Цвеја свој задатак управника позоришта доживљавао као свето послушање којем је био до краја лојалан и зато, до год је та мисија трајала, говорио је, није желео да се бави глумом. Осим једном. Била је то централна улога дечака у представи „Улога моје породице у светској револуцији”, 2007, у Атељеу 212. Тај поглед на Цвеју на сцени у кратким панталоницама ујединио је много тога: Цвејин нерв глумца који се као дете свему чуди и наш испретурани живот кроз који је светска револуција протутњала као брзи воз и иза себе оставила тек прашину сећања уз доста горчине.

Цвеја је играо до краја, докле год је могао. Последњи пут јавио се из болнице 22. јуна да неће доћи на пробу. Након тога, месец дана трајала је Цвејина агонија и свих нас који смо га поштовали и волели. Зато његов одлазак ствара ту рупу у прсима која гуши и која је сваког минута све већа, за све који су га знали, сарађивали и живели са њим. Та рана која се ничим зацелити не да – то је иронија судбине живота, блискости и пријатељства – једини је начин, колико год тужан био, да Цвеју никада не заборавимо.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nedeljko
laka ti zemlja Bane

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.