Utorak, 04.10.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
SEĆANjE NA BRANKA CVEJIĆA

Igrao je do kraja, dokle god je mogao

Jednom na Jadranu prišao je Cveji neki ogroman čovek sa dalmatinskim naglaskom i uzviknuo: „Ko će kome ako ne svoj svome”, zagrlivši ga i izgovorivši u jednom dahu kako je serija „Grlom u jagode” obeležila njegovu mladost
Бранко Цвејић (Фото А. Васиљевић)

Teško je bilo pisati o ljudima iz pozorišta koji su nas poslednjih godina zauvek napustili. Sada je još teže. Cveja mi je bio prijatelj. Bio je voljen i drag mnogima daleko pre mene, ali ja samo tako, o njemu kao prijatelju, mogu da pišem. Mnoge zime proveli smo zajedno razgovarajući uz puno njegove strasti o tome šta je dobro a šta nije u teatru, i mnoga leta, setno lamentirajući da na ovom parčetu zemlje nije sve baš moralo da se dogodi onako kako se dogodilo. Jednom na Jadranu, koji se ovih dana tako često spominje, prišao je Cveji neki ogroman čovek sa izrazitim dalmatinskim naglaskom i širokim osmehom i uzviknuo: „Ko će kome ako ne svoj svome”, zagrlivši ga i izgovorivši u jednom dahu kako je serija „Grlom u jagode” obeležila njegovu mladost.

Osim tragedija i mržnji postoji i prosta ljudska naklonost. Cveja je bio napravljen od takvog materijala da je svako, šta god da mu je bilo u glavi, morao pred njim da spusti gard i da prizove u sebi nešto od one prostodušne topline koja je zračila iz Cvejinog pogleda. Da je ostao samo junak naših dana, Bane Bumbar iz te opevane serije, bio bi Cveja nacionale, jer „Grlom u jagode”, sa svima koji su je stvarali, bila je saga nekog lepšeg života koji nam je kao pesak iscurio kroz prste. Ali, svi to znaju, Branko Cvejić je bio neprestano prisutan u pozorištu i umetnosti uopšte, i jednako nenametljiv u svemu tome pola veka, nešto kao božija čestica u vazduhu koji smo u teatru i oko njega sve te godine tako lako disali.

Važno je u vremenu koje nam je dato u životu na zemlji kako ćemo kroz njega proći. Cveja je kroz to vreme prošao sa prostom namerom koja je bila upisana u njegov DNK, da do poslednjeg dana služi pozorištu. Sa pola metra sam gledao kako je kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, negde u ćošku glumačkog salona, brinuo za svaku, ali baš za svaku premijeru u tom teatru, hoće li uspeti ili ne i kako je kao decu ispraćao svoje glumce ili putovao sa njima na sve te puste festivale na kojima je JDP dobivao tolike nagrade. Još u vreme Jugoslavije i kasnije bio je nezamenljivi i dragoceni pomoćnik tadašnjeg upravnika JDP Jovana Ćirilova. „Kada imaš takvog zamenika, lako je upravljati pozorištem”, rekao mi je jednom Ćirilov. A posle, čitavu deceniju, Cveja je i sam bio na tom mestu. I tako ukupno 22 godine. Cveja je gledao u oktobru 1997. u šest sati ujutru kako gori njegovo pozorište u koje je, zajedno sa „Bojanovim bebama”, čitavom tom talentovanom generacijom mladih glumaca, bio primljen tri decenije ranije i u kojem je ostvario svoje najbolje uloge. Trebalo mu je šest godina uz pomoć grada da obnovi to pozorište i ono danas, lepo i moderno, sija raskošnim sjajem.

Gledao sam velike predstave JDP-a u kojima je Cveja sudelovao kao glumac ili je iza njih stajao, u vrhu JDP-ove administracije. Prva je svakako „Putujuće pozorište Šopalović” u režiji Dejana Mijača 1986, koju sam gledao u Zagrebu. HNK je bio krcat kao šipak, aplauz je bio neverovatan i pet godina pred početak tih nesrećnih ratova, zagrebačka publika je bacala cveće glumcima. Drugi put, takođe u HNK, JDP-ov „Hrvatski faust” i opet ista slika: fantastično primljena predstava i grozdovi publike koja je visila sa balkona.

Treći put, „Golubnjača”, ovaj put u produkciji beogradskog SKC-a u režiji Dejana Mijača, koju sam gledao na festivalu u Novoj Gorici i oko koje se digla onolika politička prašina. Cveja mi je puno pričao o njoj. „Niti je Dejan Mijač bio šovinista, niti je to bila nacionalistička predstava, nego naprosto priča iz života”, sećam se da mi je tada rekao Cveja.

Bilo je i drugih velikih Cvejinih predstava, oko pedeset u kojima je igrao ili iza kojih je stajao: „U potpalublju”, „Pozorišne iluzije”, „Bure baruta”, „Šine”, „Hadersfild”, „Skakavci”… puno bi se moralo nabrajati. Krug se zatvorio, što bi rekao Cveja, predstavom JDP-a „Rođeni u Ju”, koja je nakon svega gostovala 2011. u Zagrebu. Teška tema sastavljena od autentičnih i čestitih iskaza JDP-ovih glumaca raznih generacija o njihovim iskustvima života u toj zemlji, prepuna sala i muk u dvorani. A onda kao da se odvalila čitava planina svih naših nerazumevanja i međusobica i sručila u more: publika je u katarzičnom aplauzu pružila ruku glumcima i bar za trenutak je u toj dvorani ZKM-a postalo moguće to pobratimstvo lica u svemiru, kako je pevao Tin Ujević.

Takođe svi znaju da je Cveja svoj zadatak upravnika pozorišta doživljavao kao sveto poslušanje kojem je bio do kraja lojalan i zato, do god je ta misija trajala, govorio je, nije želeo da se bavi glumom. Osim jednom. Bila je to centralna uloga dečaka u predstavi „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, 2007, u Ateljeu 212. Taj pogled na Cveju na sceni u kratkim pantalonicama ujedinio je mnogo toga: Cvejin nerv glumca koji se kao dete svemu čudi i naš ispreturani život kroz koji je svetska revolucija protutnjala kao brzi voz i iza sebe ostavila tek prašinu sećanja uz dosta gorčine.

Cveja je igrao do kraja, dokle god je mogao. Poslednji put javio se iz bolnice 22. juna da neće doći na probu. Nakon toga, mesec dana trajala je Cvejina agonija i svih nas koji smo ga poštovali i voleli. Zato njegov odlazak stvara tu rupu u prsima koja guši i koja je svakog minuta sve veća, za sve koji su ga znali, sarađivali i živeli sa njim. Ta rana koja se ničim zaceliti ne da – to je ironija sudbine života, bliskosti i prijateljstva – jedini je način, koliko god tužan bio, da Cveju nikada ne zaboravimo.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nedeljko
laka ti zemlja Bane

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.