Зашто не славимо 7. јул

Докле ће Србија заборављати на Дан устанка против фашизма у Другом светском рату? Догодио се 7. јула 1941. године у Белој Цркви у Рађевини, али је празновање овог догађаја власт у Србији укинула 2001. године.

Пишући недавно о доприносу Рађевине Великом рату и балканским ратовима, на крају свог дописа објављеног 10. јуна у рубрици Међу нама подсетио сам да су потомци бораца чувене Дринске дивизије устанком у Белој Цркви јула 1941. поново кренули у борбу – против фашизма.

Кад је власт престала да обележава 7. јул, који је дан узела за датум устанка или почетка борбе против фашизма? А ако га нема, како се онда 9. мај може славити као Дан победе над фашизмом? Сваки почетак има свој крај, али овде – нема почетка. У том случају ни 9. мај се у Србији не може славити као Дан победе, односно Дан Европе. А, на пример, 27. јула, кад се обележава Дан устанка народа БиХ против фашизма, у Доњој Трнави код Бијељине окупи се мноштво људи, а многи тим поводом дођу и из Војводине.

Ако се од обележавања 7. јула као Дана устанка у Србији одустало зато што је тог дана пуцао Србин на Србина, треба подсетити да је одмах после тога дошло до ослобођења Крупња од Немаца, а затим се нижу бројни датуми у вези с Ужичком републиком. Историјски, ово се не може оставити као незатворен чин.

Као седмогодишњак био сам учесник ратних догађања и сматрам да Србија што пре треба да исправи грешку и поново почне да прославља 7. јул.

Јован Јовић,
Бијељина