Друмом и шумом

Политичка сцена у главном граду и даље изазива велику пажњу: да ли ће доћи нова или ће остати иста власт. Хоће ли бити бољитка или ћемо и даље тапкати у месту, овог трена мало ко може да зна, али, сасвим је сигурно, до неких драстичних промена тешко ће доћи, пре свега, због наших пословичних навика и општег стања у држави.

Тако се, на пример, слике испред страних амбасада већ 20 година не мењају ни за јоту. Долазе нови млади ликови који стоје у реду за визу или неки други документ како би се што пре и што даље отиснули од беспослице и беспарице. Ако је други континент у питању то је најбоље. У Улици кнеза Милоша, потврда је ових речи, налазе се америчка, канадска и пољска дипломатска представништва. У међувремену ничу и нова, па је и некадашња чувена Ужичка улица на Топчидерском брду опседнута момцима и девојкама у потрази за новим животом.

Норвешко одељење за визу налази се на њеном крају, а стотинак метара даље, тик поред бројa 15, некадашњих резиденција Јосипа Броза Тита и Слободана Милошевића, доселиле су се румунске дипломате. Редови и гужве пред тим здањима изазивају помало чудна осећања житеља елитног краја. Да ли младеж која ту чека размишља ко ће победити у трци за фотељу градоначелника?

Хоће ли се, можда, несавесни возачи замислити ко ће бити тај функционер када буду по ко зна који пут паркирали свог четвороточкаша на трамвајским шинама? Или, када буду упалили четири мигавца и, начас, оставили возило у Булевару краља Александра Обреновића, Светогорској, Дечанској, Хиландарској, Краљице Марије…? Хоће ли се неко у саобраћајној полицији коначно замислити и почети да ради свој посао, макар због нове власти?

Могућно, али мало вероватно. Први знак тога биће када полицајац на раскрсници код „Лондона” буде казнио дрског возача или посланика који скреће из Милошеве у Улицу краља Милана. Ако је неопходно омогућити уваженим људима да што пре стигну до радног места, зар је тешко ставити таблу испод забране скретања са натписом „осим за посланике Скупштине Србије”.

Хоће ли нова власт измамити осмехе и мало љубазности код већине људи који раде на једном од милион шалтера у комуналним или здравственим установама? Или ће умилостивити раднике Градске чистоће да не односе смеће усред бела дана око 17 сати када су највеће саобраћајне гужве? Или, београдске путаре да закрпе неку рупетину на коловозу у коју је досад упало десетине аутомобила и своје власнике бацило у очај? Можда ће се бројне дежурне бирократе сетити да пре него што почну неке, како они кажу, ситније радове, обавесте сиротињу рају да ће та и та улица бити затворена за саобраћај од тада до тада и тако спасу грађане беспотребног нервирања и трошка за гориво.

Бојазан је да се властодршци лудо забављају, да народ тера по свом, а држава спава зимским сном.

Питање је, само, докле тако, наопако?