Уторак, 27.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Дашак охрабрења са Сувобора

Један времешни сељак из села Теочин, кога су довели да води волове у сценама градње аеродрома на Галовића пољу, у паузи снимања ми је причао да у овим крајевима живи веровање да ће она година у којој кајсија добро понесе у свему бити благородна и берићетна за народ који ту живи

Последња три месеца сам живео на обронцима моћног и прелепог Сувобора. За потребе играног филма „Хероји Халијарда” снимао сам у питомини Прањана и Леушића, у непатвореној лепоти Брајића, Дружетића и осталих разуђених села расутих по ободима сувоборске греде. Кад сам стигао у овај бајковито лепи предео Србије, где бог није жалио кад је људе који овде живе даривао зеленим пашњацима, здравом водом и шумовитим врлетима и падинама – кајсија је била у цвату. А кад сам пре неки дан ушао у ауто и кренуо назад за Београд, могао сам да свратим у сваки воћњак поред пута и да без проблема наберем слатке црвенкастожуте плодове кајсије да ме нико ништа не пита, нити да ми шта каже. Ем због тога што је ово права Србија у којој свако може да дође под свако дрво и да убере колико може да понесе у џеповима, ем зато што је кајсија тако родила да се ломе гране под теретом плодова…

Један времешни сељак из села Теочин, којег су довели да води волове у сценама градње аеродрома на Галовића пољу, у паузи снимања ми је причао да у овим крајевима живи веровање да ће она година у којој кајсија добро понесе, у свему бити благородна и берићетна за народ који ту живи. У залеђу Равне Горе, митски препознатљиве висоравни на коју се са Брзим одредом маја 1941. попео пуковник Дража Михаиловић, да би у скорој завршници рата 1944. године са тог места као ђенерал забринуто надзирао Србију, са надом и вером да ће је сачувати и спасити од пошасти надолазећег комунизма који је са истока надирао на крилима Црвене армије.

Могуће да баш због комунистичке одмазде народ овог краја може да захвали чињеници да живи у еколошком рају, јер у топографском ромбоиду између Ваљева, Горњег Милановца, Чачка и Ужица нема ниједног фабричког димњака, нити било какве индустријске инфраструктуре. Због своје оданости краљу и отаџбини и због велике љубави према Чичи, чије име се и данас у овом крају изговара са поштовањем и пијететом – власт Јосипа Броза бахато и реваншистички ни у једној од неколико Петолетки ни по коју цену није хтела да предвиди никакав развој, ни улагања нити било какав просперитет овога краја. Док је хуктала социјалистичка обнова и изградња – народ подно Сувобора и Равне Горе је остављен да тавори и да изумре. Оне који су пружали уточиште ђенералу Михаиловићу и штабу Југословенске војске у отаџбини требало је казнити и гурнути на сметлиште историје. Честити сељаци који нису погазили заклетву дату краљу и отаџбини, по доласку црвених без суда и суђења су моментално били стрељани, или одведени и заточени на дугогодишње робије – са којих се мало ко вратио жив.

Милан Павловић из села Дружетићи на снимању филма „Хероји Халијарда” (Фото лична архива)

Али, где чуда, дошло је време када је могуће баш због тога, од Такова све до Каблара и Овчара, и Тометиног поља и Дивчибара на северозападу – данас ова оаза лепоте, бистрих потока, чистог неба, здравог ваздуха и пример очуване животне средине буде величанствени туристички и привредни ресурс и огромна благодет за људе који тамо живе. А за оне који тамо дођу да као гости бораве дан, два, три или дуже, прилика за непосредни додир са нестварном лепотом, природом у изворном облику – и људима који овде живе. Верујем да знам Србију и њене људе веома добро. Знам им нарав, знам какви су кад су наопаки, али и кад се радују и тугују, кад се смеју и кад плачу, кад су простодушни и заједљиви, кад воле и кад мрзе, кад се инате и кад хоће све да ти дају, онако из срца и из душе…

Ипак, чини ми се да је сувоборски сељак нешто посебно, друго и другачије. Моји сусрети и разговори са њима у паузама снимања, у трагањима за локацијама на којима ћемо снимати по зеленим валовитим пространствима која одмарају очи – остају незаборавни. А највећу радост сам препознао кад сам видео својим очима, спознао и уверио се колико они воле своје куће, своје пашњаке, њиве, стоку, шуме и свој завичај. А плодови те љубави су оданост и верност кућном прагу. Жалосно навикнут на сурову стварност у којој се српска села празне филмском брзином, у којој родитељске куће зврје празне а имања чаме зарасла у мувар, коров и остругу – срце ми је било пуно кад сам схватио да то није случај у већини села у којима смо снимали. Овде врви од живота…

И још нешто – можда најважније. Овде се рађају деца.

Костимиран у младог сељака из 1944. године, Милан Павловић из села Дружетићи, који тимари своја два вола, чува их, пази и мази и чека да наместимо кадар за следећу сцену, прича ми: „Имам десет хектара и узео сам још пет у рем да радим. Мора да се ради… Имам два војника, а ако бог да биће још деце, жена ми је здрава, а кад има за двоје, има иза троје, кад има за троје, има и за четворо… У нашем засеоку имамо осморицу војника”, вели Милан док тера досадне муве са брњице волова… „Има, фала богу, и девојчица, ал што се војника тиче, толико, није то мало, кад би свако село имало толико благо би било и нама и држави…”

Шта да радим? Само да заћутим. Гледам Милана, па ми дође да запевам. Много младих, зрелих и снажних младих сељака сам видео у сувоборским селима последња три месеца. Нису баш одушевљени са државом – али се боре. Нису глупи, капирају, кажу: „Требало би држава мало више да се осврне на нас…”

Ту су, на прадедовским имањима, гледају стоку, жене се и рађају децу…Зборио сам са многима од њих, разумем им душу и чисто срце. И слажем се са њима. Држава не може све рупе да закрпи, али њима који су наставили живот својих очева и дедова – морао би да посвети већу и бољу пажњу.

Због тога сам и написао овај текст… Да им на овај начин ставим до знања да нису сами…

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

kole stara karaburma
lepo napisano. Hvala vam.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.